Izvor: Blic, 07.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Polemika s idiotom
Polemika s idiotom
Svrgavanja s vlasti Slobodana Miloševića je bio proces u kome su brojne ličnosti u Jugoslaviji, Evropi i SAD delovale iza javne scene i presudno uticali na događaje koji su doveli do petooktobarskog prevrata. O tim akcijama i ličnostima, pored ostalog, govori knjiga 'Igra senki' Tima Maršala, koju je ovih dana objavio B92 (Samizdat FreeB92). Autor knjige je očevidac mnogih događaja koji su se odvijali u državama nastalim na prostoru Brozove Jugoslavije. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Njegova knjiga 'Igra senki' je roman koji govori o ličnostima koje su iz senke vukle poteze i presudno uticale na procese u Srbije do pada Slobodana Miloševića. Donosimo najzanimljivije epizoda iz Maršalove knjige, koja ima sve odlike majstorski ispripovedanog špijunskog romana.
Jedan zemunski tehničar učestvovao je u tom poslu od prvog dana rata. 'Napravili smo desetine lažnih aviona; da bi se proizveo jedan, cela ekipa je morala da radi ceo dan, ali nismo procenjivali troškove, samo smo ih gradili. Tridesetak tih aviona je pogođeno, što znači da smo dobro obavili posao; mislim da je vredelo truda jer su lažni avioni spasavali živote.” Ista kompanija popravljala je radarski sistem jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva. Jedan od inženjera bio je član tima koji je radio dvadeset sati na dan. 'Naša avijacija imala je jedan broj američkih sistema Vestinghauz. Drugog dana rata jedan od njih je pogođen. Bilo nam je potrebno nedelju dana da ga popravimo. Na kabini je bilo rupa i gelera od krstareće rakete Tomahavk. Bilo je i krvi na podu. Jedan od momaka je preživeo, njegova kapa natopljena krvlju još je bila tu; on je još ranjenik i ostaće to zauvek. Vojnici su dolazili i donosili opremu koja je bila pogođena - uvek su bili iznureni. Ponekad, kad je trebalo obaviti neki administrativni posao, samo bi legli na pod, odspavali nekoliko minuta a onda ustali i vratili se svom poslu.” Druga taktika s kojom su se vlasti pojavile korišćena je na vojnom aerodromu u Batajnici. Vojni ekspert za kamuflažu objasnio je zašto je NATO iz noći u noć gađao aerodrom. 'Naši inženjerci kupili su ogromnu količinu crne plastične folije. Nekih noći, posle bombardovanja, prostirali su je po pistama. Sledećeg dana iz vazduha je izgledalo kao da smo asfaltirali piste. Čuli smo jednog pilota kako kaže: ‘Kako ih, dođavola, tako brzo popravljaju.’ Zato su se stalno vraćali, a to, naravno, znači da nisu bombardovali nešto što je nama bilo važnije.” Od svega toga većina ljudi videla je samo noćnu trasirnu paljbu kako se u lenjom, kolebljivom metalnom luku penje prema avionima na visini od 5.000 metara. Za mnoge Beograđane rat je bio apsolutno stvaran - bili su tu eksplozije, razaranja i smrti, a ipak nestvaran - jer nikad nisu videli neprijatelja. Osećali su se, kao što mi je rekao raketaš Dušan Berdić, kao da su se 'borili s duhovima”. Pored toga, borili su se i sa sopstvenim strahom. Jedno selo, negde u Srbiji, privremeno je ostalo bez svog seoskog idiota. Iako mi je pretio mašući perorezom, nije delovao opasno. U stvari, njegovo ludačko cerenje, kosa i odeća više su podsećali na Foresta Gampa nego na Fredija Krugera. Snimali smo antinatovske demonstracije u Kragujevcu, na istom onom mestu na kojem su 1943. godine nacisti streljali 6.000 Srba - muškaraca, žena i dece. Osim seoske lude, prisustvovalo je još petnaestak hiljada ljudi. 'Ti si natovska svinja”, rekao je. 'Ti si fašisticki NATO agresor”, nastavio je. 'Pobićemo sav NATO”, opet će on, i ko zna koliko bi to trajalo da ga nisam brzo zaobišao i sustigao kamermana Veljka Urovića i tonca Milana Antića. Oni su bar bili ludi na način na koji su to svi Srbi, a ne na način na koji je to bila seoska luda. Bili su i među najhrabrijim ljudima koje sam ikada sreo. Već smo na brzinu snimili štetu koju je bombardovanje nanelo lokalnoj kasarni; fabrika automobila 'Zastava” takođe je bila u planu. Samo nam je falio ovaj miting. Tu sam, u masi, osetio ono što sam osećao i svuda po Beogradu: da, bilo je prkosa, ali postojao je i strah. Prvih nekoliko dana bombardovanja nije ga bilo. Ljudi su bili toliko besni da su zaboravili na strah. Imali su vremena da dobro razmisle i konačno su shvatili kuda ih to može odvesti. Mogućno je bilo da sve to preraste u rat na tlu, da se borbe vode u svim gradovima i opštinama. Malo ljudi je o tome otvoreno govorilo, ali, u četiri oka, mnogi su izražavali duboku zabrinutost. No, uprkos strahu, oni bi se borili i na tlu. Ma kako to ludo zvučalo nekim ljudima na Zapadu, oni bi krenuli na vojske Amerike, Britanije, Nemačke, Francuske i drugih zemalja. Iako su unapred znali da če biti potučeni, oni bi se borili. Kao što rekoh, ludi su. Jednog vrelog popodneva Veljko, Milan i ja sedeli smo u kafiću u Beogradu; u razgovoru dotakosmo i temu kopnenog rata. Uprkos Bilu Klintonu, činilo se sasvim mogućnim da će ga biti. nastaviće se
