Izvor: Blic, 01.Feb.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pohlepa stručnjaka za nesreće
Pohlepa stručnjaka za nesreće
Privilegije, korupcija, pljačka, podmetanja samo su neka obeležja većine humanitarnih organizacija koje zemljama Trećeg sveta danas pružaju pomoć. Humanitarne organizacije su veoma često poslednje utočište prevaranata. Jedan afrički izbeglica pita: 'Zašto se na svaki američki dolar pomoći mora da prikači i 20 Amerikanaca'. Zaposleni u UN su za dva dana primali više nego što su njihovi programi pomoći ugroženim obezbeđivali prosečnom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Kambodžancu za 27 meseci trajanja programa. To su samo neke konstatacije iz knjige 'Gospodari siromaštva' Grahama Henkoka, (IP 'Plavi krug', Beograda, IP 'Neven', Zemun; Brankova 13-15, tel: 011/633-066; 430-809; 064/13-69-514) o kojoj je kritičar New York Times Book Review napisao: 'Kada bi knjige imale ruke, ova bi svoje ispružila da zadavi funkcionere Ujedinjenih nacija dok je ovi krišom, uvijenu u braon papir, budu čitali za svojim kancelarijskim stolovima'. Iz feljtona koji sledi čitaoci Blica će moći da steknu neke predstave o tome kuda odlazi novac koji svake godine prikupe najbogatije zemlje za pomoć najsiromašnijima na planeti.
Jedan funkcioner Svetske zdravstvene organizacije je tražio honorar od 50.000 dolara, pored poveće dnevnice i avio-karte za njega i njegovu ženu da bi došao i obavio manji posao u Pnom Penu. Najzad je pristao na 16.000 dolara i dnevnicu, a odustao je od zahteva da vodi i ženu. Što se tiče zaposlenih u Ujedinjenim nacijama, oni su za dva dana dobijali više nego što su njihovi programi pomoći ugroženima obezbeđivali prosečnom Kambodžancu za 27 meseci trajanja programa.”
Ljudi koji se bave delatnošću pružanja pomoći ima svih vrsta, tipova i sorti. Neki među njima su zaista dobri ljudi koji, bez svake sumnje, pošteno zarađuju svoje plate. Drugi su neverovatan ološ, motivi su im krajnje problematični, a doprinos zanemarljiv, i često čine više štete nego koristi. A neretko se dešava da se, kada se dogode velike nesreće u zemljama Trećeg sveta, personal šalje na teren bez ikakve provere. U žurbi da se nešto učini, zaboravlja se na zdrav razum.
Mora se na samom početku reći da žrtve katastrofe jedva osete efekte najvećeg dela ove pomoći. Mnogi zapadni 'stručnjaci za nesreće” šalju se na teren samo da utvrde činjenice, a ne da direktno pomažu. To praktično znači da dolaze praznih ruku, a vraćaju se sa glavama punim informacija koje se mogu, ali ne moraju, pretočiti u akciju. Na vrhuncu sudanske suše 1985. godine, kroz kartumski 'Hilton” (u kojem jednokrevetna soba bez doručka košta 150 dolara na noć) nije se moglo proći od bezbrojnih delegacija koje su došle da 'procene situaciju”. Iako je nestašica vode tada bila kritična u velikom delu zemlje, i uprkos tome što je situacija već sa svih strana detaljno ocenjivana i procenjivana tokom prethodna četiri meseca, ni jedna od pomenutih delegacija nije se setila da sa sobom povede, na primer, i nekog stručnjaka za bušenje bunara.
Još gore od ovoga je ono što primećuje jedan antropolog koji je nekoliko godina proveo živeći među afričkim izbeglicama: 'Tokom vanrednog stanja, bez obzira na to kakvo ima znanje i radno iskustvo, gotovo svaki belac koji se pojavi na licu mesta može da računa da će dobiti posao.”
Sam sam doživeo potvrdu tačnosti ove konstatacije za vreme gladi kojom je bila pogođena istočnoafrička država Somalija 1987. godine. Tamo sam zatekao pocrnelog globtrotera zaposlenog u veoma renomiranoj britanskoj agenciji za pomoć na zadatku distribucije hrane. Ispostavilo se da mu je jedina kvalifikacija koju je posedovao za taj posao bila afrička supruga. I ona se zaposlila u toj agenciji na istom poslu iako nije bila Somalijka, što je izazvalo silne kritike lokalnih zaposlenih koji su s pravom smatrali da oni kao poznavaoci terena mogu mnogo bolje da obave taj posao od nje. Rekao mi je da je posao u agenciji prvo dobio u Etiopiji kada je tamo boravio kao turista 1985. godine ('Imao sam ludu sreću”). Kasnije je prebačen na višu funkciju u Tanzaniji, u koju je želeo da se vrati što je moguće pre, jer mu je žena bila odatle. Kad sam izrazio sumnju u korisnost njegovog angažovanja u Somaliji koju nikad ranije nije posetio i koja mu se nije nimalo dopadala, odgovorio mi je da to nije važno, jer je ionako u Somaliji na kratko. Potpuno odstustvo bilo kakvog tehničkog znanja (studirao je filozofiju na Univerzitetu), kod njega je bilo kombinovano sa totalnim nepoznavanjem somalijskih uslova i običaja. Opet u Somaliji, samo nekoliko godina ranije, 'Međunarodna hrišćanska pomoć” (ICA), 'Vorld vižn” i izvestan broj drugih američkih dobrotvornih organizacija utrošile su dragocene poklonjene dolare na zapošljavanje nekolicine hrišćanskih zanesenjaka. Njima je bilo dato u zadatak da vode programe u izbegličkim kampovima koji su postavljeni posle rata duž granice sa Etiopijom. Osim toga što su izazivali i nervirali muslimane sa kojima su radili, ovi mladići su bili na pogrešnom mestu i zato što su bili bez ikakve pripreme i potpuno neiskusni. Robert Smit, 'ponovo rođeni” funkcioner agencije 'Vorld vižn” u Somaliji, zbunjivao je ali i izazivao na smeh dobavljače opreme i materijala uvek završavajući svoje naloge za isporuku rečenicom 'Neka Bog blagoslovi Roberta”. Ne zna se u kojoj meri je Bog uslišio ovu molbu. Ono što je jasno, međutim, jeste da su nalozi za isporuku koje su potpisivale američke agencije, veoma često bili nepromišljeni, a ponekad i besmisleni. nastaviće se
