Izvor: Blic, 30.Jun.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pavelić pobegao u Rim
Pavelić pobegao u Rim
Balkan nudi potresnu sliku monarha različitih naravi koji su nastojali svakojakim i često protivrečnim sredstvima da uspostave svoju vlast u strahovito nemirnoj Evropi. Knjiga 'Orlovi i lavovi, Istorija balkanskih monarhija'francuskog istoričara Gi Gotjea (izdavač: Paideia, Dunavski kej 18, Beograd, tel/fax:183-946), upravo objašnjava hirovitost vladara balkanskih naroda: Albanije, Bugarske, Rumunije, Grčke, Hrvatske, Srbije, Crne gore i Jugoslavije. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Gotjeov istraživački trud otkriva Evropi istoriju i vladare balkanskih naroda i istovremeno pokazuje kakve istorijske predstave o balkanskim narodima imaju sami Evropljani.
Došlo je do pobune u Beogradu i pravoslavna crkva je zapretila da će ekskomunicirati poslanike i članove vlade ukoliko bi konkordat prošao. Stojadinović se morao prikloniti i povući svoj plan iz jula 1935, što je, naravno, razdražilo Hrvate i Slovence katoličke veroispovesti.
Sputavan unutar zemlje, gde je upravljao samo odlukama sa zakonskom snagom, Stojadinović je bio slobodniji i aktivniji u spoljnoj politici. Učvrstio je jugoslovensko-bugarske odnose čije je odmrzavanje počelo još za vreme vladavine Aleksandra I, i potpisao je čak i jedan ugovor o prijateljstvu sa Italijom u martu 1937. Ako se ima na umu da se na fašističku Italiju sumnjalo da je umešana u ubistvo u Marselju, i da je ona dala jak povod za ove sumnje odbijajući da izruči hrvatskog teroristu Antu Pavelića, koji se kao priznati saučesnik u ovom atentatu sklonio u Rimu, vidi se put kojim je jugoslovenska diplomatija prošla za samo tri godine. S obzirom na to, ugovor potpisan sa grofom Ćanom 1937, kao i sporazum potpisan sa Nemačkom u oktobru 1938. da bi se potpomogla jugoslovensko-nemačka trgovinska razmena, označavali su zabrinjavajuće skretanje Jugoslavije prema totalitarnim državama. Što se tiče kneza Pavla, on je u ime mladog kralja bio jemac ovakvog razvoja događaja koji je, nažalost, delom postao nužan i zbog slabosti zapadnih demokratija.
Namesnik kome se vlast sve više dopadala, sve manje je podnosio svoga predsednika Vlade Stojadinovića, koji je poneki put imao neprijatnu sklonost da ga smatra za zanemarljivu stavku. Koristeći relativni neuspeh vlade na zakonodavnim izborima u decembru 1938, Pavle je udaljio Stojadinovića koji je postao dosadan i zamenio ga beznačajnim Dragišom Cvetkovićem, koji će prema njemu pokazati više poslušnosti. Što je bilo još ozbiljnije, u vladu je na mesto ministra inostranih poslova ušao Cincar-Marković, do tada predstavnik kraljevine u poslanstvu u Berlinu. Veoma uključen u berlinske krugove, Cincar-Marković je osećao izvesne simpatije kako prema Trećem rajhu, tako i prema Joahimu fon Ribentropu, sjajnom šefu Hitlerove diplomatije. Novi vladin tim mogao je samo da pojača pojavu zavisnosti Jugoslavije od Nemačke i Italije..
U ovom stadijumu, treba bez sumnje osvetliti ličnosti namesnika. Knez Pavle, ta činjenica se teško može osporiti, prikivao je, i čak uveliko potpomagao, približavanje Jugoslavije totalitarnim državama. Da li treba reći da je osećao da režime ovih zemalja bolesne simpatije? Ova optužba podignuta protiv njega za vreme i posle II svetskog rata zaslužuje da bude potanko objašnjena. U stvari, knez, kao uostalom i svi vladari i državnici Balkana iz perioda 1936-1939, posmatrao je uspon vojne i diplomatske moći Nemačke u isto vreme kada je dolazilo do povlačenja zapadnih demokratija iz regiona. Francuska i Engleska su i same, uostalom, bile potpuno svesne sopstvenog odsustva želje za intervencijom, ili prosto za otporom totalitarnom hegemonizmu. Polazeći od ove konstatacije, knez Pavle mogao je samo da pokuša da se vešto izvuče i ublaži napade na svoju zemlju, svestan da mu nikakva ozbiljna pomoć neće doći iz Pariza i Londona, dok se germansko-italijanska opasnost približavala poput more. Napomenućemo, tim povodom, da je Francuska podstakla jugoslovensko-italijanski ugovor iz 1937, jer je želela da se u četiri oka pronađe mogućnost za rešenje nerešenih pitanja između dve zemlje i da jugoslovensko-nemački sporazum iz oktobra 1938. bude gotovo neposredan odgovor Jugoslavije na povlačenje demokratija u Minhenu u septembru 1938. Počev od ovog trenutka, knez Pavle je, kao i većina naših istočnih saveznika, shvatio spremnost Pariza i Londona da se predaju, i iz toga je izvukao neizbežne posledice. Znajući, uostalom, da bi prazninu koju bi ostavile Francuska i Engleska u istočnoj Evropi mogla popuniti, u slučaju nemoći Nemačke, samo staljinistička Rusija, odmerio je koliko bi moglo ostati vremena za manevar balkanskih država.
Nastaviće se...
.jpg)
