Izvor: Blic, 10.Apr.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osuđuju na smrt za obične zločine
Osuđuju na smrt za obične zločine
Za samo 26 godina, od 1975. do 11. septembra 2001, Amerika je imala više od 160 oružanih vojnih operacija. Činjenica da, u proseku svaka dva meseca SAD vode više od jedne oružane bitke van svojih granica razlog je zbog koga mnogi danas u svetu smatraju da je Amerika globalni siledžija i najmoćniji terorista, kaže Piter Skouen u'Crnoj knjizi Amerike' (uskoro izlazi iz štampe u Narodnoj knjizi iz Beograda (011/8487035; 3226427) 'SAD drži >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << rekord na polju agresije, međunarodnog terorizma, masovnih ubijanja, mučenja, zloupotrebe hemijskog i biološkog oružja, narušavanja ljudskih prava...' Razmere američkih zločina su tolike da je jedan analitičar izjavio da 'Svakom američkom predsedniku od 1945. do danas treba suditi kao ratnom zločincu', a jedan fizičar sa Masačusetsa da je 'Američka zastava simbol terora i smrti, straha, destrukcije i ugnjetavanja'. Uprkos tome, kaže Skouen, većina Amerikanac još uvek ne dovodi u vezu američke zločine širom sveta sa događajem od 11. sptembra 2001. Feljton koji sledi donosi najzanimljivije stranice 'Crne knjige o Americi' kojima se opisuje strahote američkih intervencija, od bezrazložnog bacanja dve atomske bombe na Japan, do brojnih slučajeva u kojima su SAD 'sponzorisale državne terorizme i podražavale ubilačke diktature'.
U pogledu broja izvršenih smrtnih presuda, posle Kine,Iran je na drugom mestu za 2001. godinu, sa 139 prijavljenih izvršenja smrtnih kazni. Saudijska Arabija je treća sa 79, a SAD četvrte sa 66. Pored ovih zemalja, svoje sugrađane osuđuju na smrt za obične zločine, za razliku od teških zločina poput izdaje, i još neke karipske zemlje u kojima se govori engleski i Japan. Kao zemlja koja svoje kriminalce osuđuje na smrt, Amerika se nalazi u sjajnom društvu Iraka, Libije, Sirije, Malezije, teritorije pod palestinskom upravom i pomenute tri države.
Sjedinjene države došle su do osobene prekretnice u proleće 2002. kada je Rej Kron postao stota osoba osuđena na smrt koja je oslobođena optužbe od 1972, godine kada je Vrhovni sud presudio da je najstroža kazna protivustavna. Kron je osuđen zbog ubistva konobarice 1991, na osnovi lošeg rada detektiva i nepouzdanih dokaza sudskih veštaka. Oslobađajuću presudu donela mu je analiza DNK kojom jer utvrđeno da on nije počinilac. U približno istom periodu, kada je 100 ljudi oslobođeno optužbe, 767 je poslato u smrt, što je mnoge navelo na zaključak da su neki umrli nedužni. Vrhovni sud ukinuo je smrtnu kaznu 1972. upravo zato što je primenjivana na proizvoljan i nepravilan način. Jedna studija otkrila je da je u SAD u 20. veku oko 350 ljudi pogrešno optuženo za krupne zločine, od kojih je 25 ubijeno i to ne uvek zbog greške već i zbog 'zavera policije, tužilaštva, advokata odbrane, sudija, svedoka, čak i porotnika'. I pored toga, pojedine države su nastavile da desetine kriminalaca osuđuju na smrt električnom stolicom, streljanjem, gasom i smrtonosnom injekcijom. Kristofer Simons, osuđen za ubistvo koje je počinio 1993, kada je imao 17 godina, trebalo je da bude ubijen u državi Misuri 5. juna 2002. Međutim, Vrhovni sud Misurija doneo je odluku o odlaganju presude. Strašne sudbine Simonsa treba da poštedi Sporazum UNICEF-a o pravima deteta, kao i Član 6(5) Međunarodne povelje o građanskim i političkim pravima Visokog komesara UN za ljudska prava.
'Oba dokumenta zabranjuju određivanje smrtne kazne deci prestupnicima, optuženima koji su u vreme zločina bili mlađi od 18 godina. Ta zabrana sada se toliko poštuje da je postala princip međunarodnog običajnog prava koje obavezuje sve zemlje, pa i one koje nisu ratifikovale sporazume'.
Ali ne i Sjedinjene američke države, zemlju čiji se predsednik, kako je 'Amnesti internešenel' istakao, zakleo u svom govoru o stanju nacije januara 2002. da će 'uvek čvrsto stajati iza neporecivih zahteva za ljudskom dostojanstvenošću'. U zemlji dobra i zla teška magla prekriva ophođenje prema kriminalcima, osuđenima ili ne. To nikada nije bilo očiglednije nego u danima nakon 11. septembra.
Predsednik Buš objavio je 14. septembra vanredno stanje nacije i u zemlji su smesta počeli da hapse sve koji su ličili na teroriste. Za nedelju dana SAD su uhapsile 1.200 ljudi, sve stranih nacionalnosti, uglavnom arapskog ili bliskoistočnog porekla, zbog sitnih prekršaja ili narušavanja imigracionih zakona. Dana 23. oktobra 2001. 'Amnesti internešenel' objavio je da su neki zadržani ne kao osumnjičeni već kao materijalni svedoci, a da su se mnogi nalazili na lokacijama nepoznatim čak i njihovim porodicama i advokatima. Osim toga, uslovi pod kojima su držani bili su daleko od humanih.
'Dvojici muškarca smeštenih u samice u popravnom centru 'Metropoliten' u Njujorku ... navodno je bilo uskraćeno svako kretanje; davana im je određena hrana koju nisu mogli da jedu na verskoj osnovi; držani su u hladnim ćelijama, sa samo jednim ćebetom; bili su podvrgavani pretresanju do gole kože dva puta dnevno, iako nisu dolazili u dodir sa svojim posetiocima, a ruke i noge stavljane su im u okove svaki put kada bi napuštali ćelije'.
Advokati osumnjičenih žalili su se da nisu mogli da dobiju ni najosnovnije informacije o svojim klijentima i bivali su sve uplašeniji da će vremenom biti mnogo teže obezbediti osumnjičenima osnovna, zakonom zagarantovana prava. Upravo to se i dogodilo kada je, dva meseca posle 11. septembra, Buš izdao naređenje po kome će uhapšenima suditi polutajno telo nazvano Vojna komisija. Bilo je nekih koji su 'vojne komisije' pomešali sa vojnim sudovima, ali one nisu bile ni nalik na dugovečne i otvorene vojne procese u kojima je pravda deljena članovima oružanih snaga. KRAJ
.jpg)
