Izvor: Danas, 14.Dec.2015, 12:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mračna harizma i satanski optimizam
Danas ga smatramo otelotvorenjem moralne ispravnosti - čovekom koji je imao snage da se usprotivi tiraniji, ali i da istovremeno očuva svoju dobru narav, humanost, demokratičnost, zdrav razum, suštinsku dobrotu i tipičnu englesku uzdržanost.
Ne tako davno na listi bestselera Njujork tajmsa našla se i oštra knjiga koju je napisao Pet Bjukenen, a u kojoj on optužuje Čerčila za "strast prema ratu" 1914. godine, i u kojoj zagovara stav - ako se to zove zagovaranje >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << - da je Britanija 1939. jednostavno trebalo da stoji sa strane i da posmatra kako nacisti porobljavaju ostatak Evrope. Bjukenen tvrdi da je Čerčil bio mnogo militantniji nego Kajzer ili bilo koji od njegovih junkersa, dodajući (što je možda i tačno) da je do 1914. godine, "Čerčil imao više ratnog iskustva nego bilo koji vojnik u nemačkoj vojsci".
Možemo da razmotrimo još jednog paleokonzervativca, ser Peregrina Vortstorna (Sir Peregrine Worsthorne), bivšeg urednika Sandej tajmsa, koji je nedavno napisao: "Teško da je postojao još jedan državnik koji je tako dobro veličao rat, i koji je bio toliko nestrpljiv da ratuje, kao što je to bio Vinston Čerčil. Sve što je radio pokazivalo je njegovu ljubav prema ratovanju, želju da pokaže njegovu glamuroznu stranu, a da umanji njegov užas". Ser Peregrin zaslužuje puno poštovanje; on se borio u Drugom svetskom ratu. Ipak mislim da njegovi stavovi nemaju veze sa realnošću, niti sa složenošću Čerčilove ličnosti.
Slažem se: rat ga je uzbuđivao. Gajio je prirodnu emotivnu i romantičnu reakciju u dramatičnim događajima. Kada je ser Edvard Grejodržao govor u Donjem domu 3. avgusta 1914. godine - uoči početka Velikog rata, kada su se svetla isključila širom Evrope - Čerčil je bio ushićen. Premijer Askvit je primetio njegovo raspoloženje i sa neodobravanjem rekao: "Vinston je nabacio na sebe ratne boje i žudi za borbama na moru... ceo taj prizor me rastužuje." Zatim je Askvitova supruga Margo, malo popustljivije, rekla: "Vinston želi da ode u rov - sanja rat, veliki, iskričav, čak veličanstven. On je rođeni vojnik." Čerčil se izbrbljao pred Margo da smatra da je rat "bajan" - iako je istog trena zamolio Margo da ni pred kim ne ponovi njegove reči - a čuli su ga i da je rekao da je mir poslednja stvar za koju se treba moliti. Mnogi drugi su uočili njegovu energiju, polet i treptaj svrsishodnosti ratovanja u njegovim očima.
Neupitna je činjenica da je Čerčil voleo rat u onom očiglednom smislu, jer je znao da bez rata nema slave - nema prilike da dostigne Napoleona, Nelsona ili svog pretka Marlboroa. Bio je svestan kako rat i rizici koje nosi, može da uzdigne likove i da oslika svakodnevne podvige bojama slave. Zbog toga je, kao mladić, srljao u bitke - zamišljajući, delićem svesti, novinske tekstove o tim podvizima. Rat mu je podizao adrenalin, a dok je bio u borbi - kada bi mu uzavrela krv - želeo je da udari neprijatelje najjače što je mogao. Još u Harou su sudije na mačevanju primetile njegove izlive srčanosti. Čerčil je verovao, ispravno, da kada uđeš u borbu, moraš svom neprijatelju da staviš do znanja da će izgubiti, i to mu moraš jasno pokazati svim sredstvima koja imaš na raspolaganju. Bio je nemilosrdan u primeni nasilja.
Nastavlja se
