Izvor: Blic, 06.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mlaznjaci od trulih dasaka
Mlaznjaci od trulih dasaka
Svrgavanja s vlasti Slobodana Miloševića je bio proces u kome su brojne ličnosti u Jugoslaviji, Evropi i SAD delovale iza javne scene i presudno uticali na događaje koji su doveli do petooktobarskog prevrata. O tim akcijama i ličnostima, pored ostalog, govori knjiga 'Igra senki' Tima Maršala, koju je ovih dana objavio B92 (Samizdat FreeB92). Autor knjige je očevidac mnogih događaja koji su se odvijali u državama nastalim na prostoru Brozove Jugoslavije. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Njegova knjiga 'Igra senki' je roman koji govori o ličnostima koje su iz senke vukle poteze i presudno uticale na procese u Srbije do pada Slobodana Miloševića. Donosimo najzanimljivije epizoda iz Maršalove knjige, koja ima sve odlike majstorski ispripovedanog špijunskog romana.
Posmatrao sam zadivljeno kako grabi telefon i nekoliko puta pritiska tipke. Onda je otišao do javnog telefona pored lifta i ponovio postupak. Najzad je odustao i povukao se u bar koji je, na sreću, radio, i gde je bilo i struje i hladnog piva. Naravno, Jakša nas je sve preveslao. Dok smo se trkali niz ulicu, on je mirno ušetao u kuću jednog prijatelja. Tu i tamo se mogao naći po neki telefon koji se nekim čudom probijao kroz li- nije. Telefonirao je u Sky i poslao prvi izveštaj očevica o stanju u Prištini. Na povratku u autobus, primetio sam da je moj omiljeni prištinski restoran spaljen do temelja. On je predstavljao dve stvari: vrlo dobru italijansku testeninu i vlasništvo jednog Albanca. Kvalitet hrane nije bio dovoljan da ga spase od zlikovaca u uniformama. Pohitao sam s Jakšom i ostalima, vratili smo se u autobus i krenuli preko železničkih šina prema groblju. Sedeo sam pored jednog veoma poznatog britanskog novinara, čoveka koga sam voleo i čiji sam rad poštovao. Osamdesetak metara dalje primetili smo grupu od desetak civila koji se kreću u suprotnom smeru od nas duž šina. Mogli su biti Romi; nosili su svežnjeve u kojima je verovatno bila odeća. Bili su u našem vidokrugu oko osam sekundi. Dva dana kasnije pročitao sam elektronsku verziju novinarskog putovanja u Prištinu, i bilo mi je zanimljivo kad sam video da se nepoznata grupa pretvorila u 'grupu kosovskih Albanaca koji beže od srpske brutalnosti”. Priznajem da meni taj kratak pogled nije bio dovoljan da zaključim ko su ti ljudi i šta rade. Groblje je bilo razrovano i Srbi su to nazivali zverstvom. Svaku kulturu naljutilo bi bombardovanje groblja, ali Srbi to primaju teže nego većina drugih. Kada su hiljade bosanskih Srba napustile Sarajevo 1995. godine, mnogi su iskopali ostatke svojih najbližih srodnika, poneli ih sa sobom i ponovo sahranili, tako da buduće generacije znaju gde im počivaju preci. Zvaničnici NATO-a svakako su znali da su greškom pogodili groblje, ali nisu znali koliko je gneva izazvala ta greška. Staratelji su nas okupili; hteli su da nas izvedu znatno pre sumraka, pošto su tada obično dolazili avioni. Većina predstavnika službe za odnose sa javnošću bila je pristojna. Posle početne nelagode, izgradili smo prihvatljiv odnos. Nisu svi među njima bili ono što bismo nazvali 'režimski ljudi”. Najpopularnija je bila bivša novinarka Vesna. Jednog dana se pojavila u Domu armije u punoj maskirnoj uniformi. Toliko smo je zadirkivali da je više nikad nije obukla. Vesna je bila s nama kad smo krenuli na osmočasovno putovanje prema Beogradu. Autobus je bio krcat, usijan, znojav i pun duvanskog dima. Kad se smračilo, neki novinari i fotografi su zaspali; drugi su pisali izveštaje ili razgledali fotografije koje su snimili. Severno od Niša izbila je snažna oluja s grmljavinom. Vozili smo se po pustom autoputu; kiša je pljuštala, na levoj strani nebo je bleštalo od rascepljenih munja. Nikad nisam ni video ni čuo takvu oluju. Grmljavina je bila strahovita, snažan praskav zvuk bio je praćen tutnjavom koja je trajala sedam-osam sekundi. Dramatičnosti je doprinosila i jaka protivavionska paljba na našoj desnoj strani, tamo dakle oluja još nije stigla. Kao da smo prolazili kroz tunel načinjen od mahnitosti ljudskih bića i besa prirodnih sila. Te noći NATO je pogodio jedan vojni cilj u blizini Niša, ali je i revnosno bombardovao plastiku, kao i svake noći. Dva preduzeća u zapadnoj Evropi pravila su lažne vojne ciljeve. Međunarodne sankcije onemogućavale su Beogradu da ih kupi na slobodnom tržištu, ali nekoliko tih maketa našlo je put do Jugoslavije. To nije bilo dovoljno, pa je vojska otišla u jedno civilno preduzeće u blizini Zemuna i zatražila još. Lažni avioni i tenkovi mogu biti sklepani od nekoliko komada drveta, pa su tako i pravljeni, ali postojali su i mnogo složeniji modeli. Kad se bespilotna letelica ili osmatrački satelit NATO-a nađu iznad tenka, mogu da osete toplotu koju ispušta motor i da izračunaju kad je poslednji put bio uključen. Da bi tome doskočili, Jugosloveni su napravili uređaj koji proizvodi toplotu i ugradili ga u lažne tenkove. Napravili su i avione koji su iz vazduha izgledali kao pravi. nastaviće se
