Izvor: Danas, 06.Nov.2014, 00:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kulture neće biti supermarketi
Ono što je posebno karakteristično za naše doba - i na taj način možemo da pretpostavimo, za novi vek - to je izuzetni uticaj izvesnih doseljeničkih grupa u zemljama koje su ih prihvatile.
Erik Hobsbaum: KRAJ KULTURE (11)
Erik Hobsbaum, jedan od najvažnijih svetskih istoričara modernog doba, u svojoj testamentarnoj knjizi „Kraj kulture“ napisao je istoriju XX veka iz ugla odnosa kulture i politike i kulture i društva. Status kulture Erik Hobsbaum vidi kao >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << ključno obeležje jednog društva i jednog vremena. Zašto je teško stanje visoke kulture danas? Kuda idu kultura i umetnost? Zašto održavati festival u XXI veku? Zašto kultura ne sme biti prepuštena samo tržištu? Zašto strahujemo za sutrašnjicu? Danas objavljuje nekoliko delova knjige „Kraj kulture“, čiji je srpski izdavač Arhipelag.
Neki od ovde prisutnih verovatno će pomisliti na Turke u Nemačkoj i Severnoafrikance u Francuskoj. Budući Englez, ja imam u vidu Severnu Aziju. S kulinarske tačke gledišta, od kraja britanske imperije Indija je putem južnoazijske migracije osvojila Englesku. Broj indijskih restorana (između ostalog rečeno, u velikoj meri u monopolu doseljenika iz izvesne oblasti Bangladeša) porastao je od nekoliko stotina njih na šezdeset do osamdeset hiljada - što znači da su se sami Englezi preobratili. Izmišljeni su novi jelovnici koji će odgovarati ukusu Engleza. Praktično nema tog Britanca, svejedno u kojoj meri ksenofobičnog, kome reči kao što su samosa, pileća tikka masala ili vindaloo nisu domaće kao fish and chips - možda i više od ovog s obzirom na to da je riba postala luksuzno jelo. Sličan slučaj je s takozvanom meksičkom kuhinjom u Sjedinjenim Državama, koja je u varvarizovanoj varijanti, kao tex-mex, postojala već neko vreme u državama na jugozapadu SAD.
Na ovaj način mi u kuhinjskom smislu nastavljamo da živimo istovremeno u nekoliko svetova. Ovo stoga što je prokletstvo Vavilonske kule do današnjeg dana onemogućilo jedinstvenu svetsku kulturu. Nasuprot ovom, progres će dovesti u pitanje postojeći globalni monopol engleskog jezika. Danas, devedeset odsto svih tekstova na internetu napisano je na engleskom - i to ne samo i zbog toga što su Amerikanci i Englezi tako snažno zastupljeni među korisnicima interneta. Ali kada se milijardu i sto miliona Kineza, pet stotina miliona onih koji govore hindu i trista pedeset miliona onih koji van SAD govore španski budu služili makar i upola toliko internetom, onda će postojeći monopol ne samo engleskog jezika već i zapadnog evropskog alfabeta, doživeti kraj.
Pa ipak, kulture neće jednostavno biti supermarketi gde se mi snabdevamo u skladu s našim ličnim ukusima. U prvom redu, sinkretička globalna kultura savremenog potrošačkog društva i industrija zabave i razonode verovatno čine deo naših života. Međutim, kao drugo, u postindustrijskom veku informacija - to jest, srednje, više i dalje obrazovanje - mnogo je važnija nego ikad ranije i stvara, kako na nacionalnom tako i na globalnom planu, ujedinjujući elemenat ne samo u tehnici već i u pogledu obrazovanja klasa. Na tom tržištu bez granica koje predstavlja internet, potkulture posebnih grupa, pa i najmanjih, mogu da stvore jednu kulturnu scenu i jedan medij koji ne interesuje nikog drugog - na primer, transseksualnih neonacista ili islamskih obožavalaca Kaspara Davida Fridriha - ali sistem obrazovanja koji odlučuje ko će u društvu držati u svojim rukama bogatstvo i civilnu vlast ne može se odrediti postmodernim šalama. Ono što je nužno to je jedan primenjiv obrazovni program namenjen zajednici vaspitane omladine ne samo u okviru jedne zemlje ili kulturnog kruga već isto tako i celog sveta. Ovo bi omogućilo, bar na određenom području intelektualnih kultura, izvestan univerzalizam kako informacija tako i kulturnih vrednosti, neku vrstu osnovnog „bagaža“ kojim bi jedna „obrazovana osoba“ trebalo da raspolaže. Tako da je dosta neverovatno da će imena kao što su Betoven, Pikaso i Mona Liza u XXI veku iščeznuti iz opšteg znanja. Naravno, ovaj „bagaž“ opšte kulture“ neće više biti regionalan kao pre pedeset godina. Putovanja do Maču Pikčua, Angkor Vata, Isfahana i južnih indijskih gradova-hramova predstavljaće ništa manje deo obrazovanja kao posete Veneciji i Firenci. Ali da li će biti mnogo novih svetskih klasika u starim umetnostima - književnosti, slikarstvu i muzici - pitanje je kojim ne bih voleo da se ovde pozabavim.
Međutim, da li ova nova planeta, složena i višedimenzionalna, u neprestanom kretanju i večitim zbivanjima, nosi sa sobom nadu u ljudsko bratstvo, od koga naš vek ksenofobije dosad izgleda daleko? Ne bih znao. Ali verujem da se odgovor može naći na fudbalskim stadionima u svetu. Jer najglobalniji od svih sportova istovremeno je i nacionalan.
Nastavlja se
