Izvor: Danas, 07.Avg.2014, 00:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izgradnja lokalnih identiteta
Interesujući se za pitanje političkih prostora u centralizovanim društvima s državnim uređenjem, današnja antropologija razmišlja o prekomponovanjima tih prostora i posledičnim promenama nivoa.
Mark Abeles: Antropologija globalizacije (13)
Mark Abeles je francuski etnolog i politički antropolog. Mentor u radu na doktorskoj tezi bio mu je Klod Levi-Stros. Od 1979. do 1995. godine radio je kao rukovodilac istraživanja u Laboratoriji socijalne antropologije u Parizu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << a 1995. godine u tom gradu osnovao je Laboratoriju za antropologiju društvenih ustanova i organizacija (LAIOS) i bio njen direktor do 2010. godine. Danas je Abeles direktor Francusko-argentinskog centra u Buenos Airesu. U Biblioteci XX vek objavljena je Antropologija globalizacije, u prevodu Ane A. Jovanović.
Činjenica da politički akteri mogu imati prvorazrednu ulogu na lokalnom nivou i učestvovati u upravljanju zemljom navodi da se zapitamo o povezanosti političkih prostora, o istorijskoj izgradnji lokalnih identiteta koja nipošto nije nekakva stalna i stabilna datost nego je mogla, vremenom, doživeti mnoga prekrajanja. Imajući kao cilj da iznova upiše „teren“ u razgranati i sveobuhvatni skup različitih oblika moći i vrednosti, antropologija političkih prostora ujedno nudi sredstvo promišljanja države „viđene odozdo“. polazeći od teritorijalizovanih praksi lokalnih aktera, bilo da je reč o političarima, rukovodećim kadrovima ili običnim građanima. Potreba da se višedimenzionalno prouče strategije i načini uključivanja svih posrednih ili neposrednih učesnika u političkom procesu nipošto ne znači da se odustalo od lokalizovanog pristupa, gde su etnografske metode dale svoje rezultate. Međutim, važno je zabludu o mikrokosmosu i zatvorenosti zameniti razmišljanjem o uslovima nastanka svetova koje etnolozi proučavaju.
Opisivanje različitih vidova ispoljavanja moći u nezapadnjačkim kulturama pomaže nam ne samo da sagledamo uključenost političke komponente u sisteme različite od našeg, već i da iz komparativnog ugla razmotrimo koherentnost vlastitih koncepcija. Potvrdu nam mogu pružiti radovi Luja Dimona i Ernesta Gelnera, isprva zainteresovanih za sisteme mišljenja korenito drukčije u odnosu na naše; kasnije su ovi autori dali i nov pogled na pojmove koji određuju moderno političko ustrojstvo. Dimon je ne samo napravio dubinsko istraživanje o kastama u Indiji nego je pokazao i uticaj načela hijerarhizovanja u tom svetu; cilj mu je bio da definiše „holističku ideologiju koja kao vrednost ističe društveni totalitet“, spram preovlađujućem individualizmu u našim društvima. Pošto je proučio uslove pod kojima se javio individualizam, kao i konceptualnu prirodu tog homo aequalisa koji trijumfuje u 19. veku, Dimon se osvrće na razlike između francuskog i nemačkog poimanja nacionalne države, a onda preispituje savremene oblike demokratije i totalitarizma. Teme kojima se ovaj antropolog na svom razvojnom putu bavio liče donekle na preokupacije kakve je imao Gelner, čiji se prvi radovi o Maroku nadovezuju na klasične studije o segmentarnim sistemima. Kasnije se ovaj autor zaputio trnovitim putem u želji da se ogleda u razmatranju nacionalizma: njegova knjiga Nacije i nacionalizam značajno je doprinela razumevanju ovoga danas gorućeg pitanja. Nov polet u razmatranju ove tematike rodio se kao posledica plodnog povezivanja i osciliranja između dveju sredina, jednoga „ovde“ i jednoga „tamo“.
Antropologija političke sfere uspela je, dakle, da se oslobodi prostornih i vremenskih granica koje je sama sebi izričito odredila. Danas ona ponovo doživljava zamah koji je odgovor na pitanja i zahteve svojstvene savremenom svetu. Nije čudno što se upravo antropolozi hvataju u koštac s tim pitanjima. Dovoljno je sagledati veličinu promena u poslednjoj četvrtini 20. veka pa shvatiti kako pojam političkog uveliko nadilazi način upravljanja: naime, on podrazumeva ceo skup procesa koji su doveli do razaranja i preustrojavanja istorijskih formi čija je uobličenost izgledala nenarušiva i konačna. Propast socijalizma i sovjetske imperije uzdrmala je svetski poredak i vratila neizvesnost u planetarnim razmerama. Jedna od posledica te situacije bilo je rasitnjavanje geopolitičkih jedinica čija je unutrašnja krhkost bila veća nego što se procenjivalo. Bilo da je reč o obodnim delovima Rusije ili o bivšoj Jugoslaviji, proces raspadanja državne strukture vratio je sukobe unutar kontinenta za koji se činilo da je čuvenom „ravnotežom straha“ zauvek potisnuo ratne konflikte. Mislilo se da je iz razvijenih zemalja rat zauvek prognan, ali se on ponovo rasplamsao sa svim propratnim užasima. Opet se postavilo, između ostalih, i pitanje prirode i utemeljenosti političke zajednice.
Nastavlja se
