Izvor: Blic, 03.Feb.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Diplomci i bespomoćne izbeglice
Diplomci i bespomoćne izbeglice
Privilegije, korupcija, pljačka, podmetanja samo su neka obeležja većine humanitarnih organizacija koje zemljama Trećeg sveta danas pružaju pomoć. Humanitarne organizacije su veoma često poslednje utočište prevaranata. Jedan afrički izbeglica pita: 'Zašto se na svaki američki dolar pomoći mora da prikači i 20 Amerikanaca'. Zaposleni u UN su za dva dana primali više nego što su njihovi programi pomoći ugroženim obezbeđivali prosečnom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Kambodžancu za 27 meseci trajanja programa. To su samo neke konstatacije iz knjige 'Gospodari siromaštva' Grahama Henkoka, (IP 'Plavi krug', Beograda, IP 'Neven', Zemun; Brankova 13-15, tel: 011/633-066; 430-809; 064/13-69-514) o kojoj je kritičar New York Times Book Review napisao: 'Kada bi knjige imale ruke, ova bi svoje ispružila da zadavi funkcionere Ujedinjenih nacija dok je ovi krišom, uvijenu u braon papir, budu čitali za svojim kancelarijskim stolovima'. Iz feljtona koji sledi čitaoci Blica će moći da steknu neke predstave o tome kuda odlazi novac koji svake godine prikupe najbogatije zemlje za pomoć najsiromašnijima na planeti.
U radu sa izbeglicama, kao što ilustruje primer iz Hondurasa, UNHCR (Visoki komesarijat Ujedinjenih nacija za izbeglice) sarađuje i često finansira aktivnosti privatnih dobrotvornih društava i agencija. Iako većina to ne zna, UNHCR ne sprovodi u delo sopstvene projekte, već jednostavno prikuplja novčana sredstva od zemalja članica Ujedinjenih nacija i zatim ih stavlja na rasplaganje drugim organizacijama koje direktno rade na terenu.
Iz ovoga se već može naslutiti da je kontrola prilično labava ili je uopšte nema i da često dolazi do zloupotreba.
Nedavno je, na primer, jedna dobrotvorna organizacija koja je radila na implementaciji projekta UNHCR u Bejrutu, uz finansiranje iz fondova Ujedinjenih nacija, nabavila šatore, krevete, ćebad i čaršave od četiri nepostojeće kompanije u količinama koje su prevazilazile realne potrebe ni manje ni više nego za 300%. Kako je finansijska kontrola kasnije utvrdila 'kupljene količine bile su znatno veće nego što bi bilo potrebno s obzirom na broj izbeglica i ustanovljena je velika razlika između količine plaćene i količine primljene robe.” Gubitak koji je proizvela ova transakcija procenjen je na oko pola miliona dolara. Nekad novac UNHCR ni ne stigne do zemalja koje su pružile utočište izbeglicama, a kamoli do samih izbeglica.
Jedna američka dobrotvorna organizacija koja je radila u istočnoj Africi primila je namenski 400.000 dolara 'za isključivu isplatu u SAD” od svetske organizacije na ime 'troškova za personal”. Ispostavilo se da 'personal” čine tek diplomirani studenti sa univerziteta Kolumbija, još friški iz školske klupe. Niko od njih nikad ranije nije bio u Africi i niko nije imao potrebnog iskustva. Uprkos tome, poslati su na teren o trošku Ujedinjenih nacija (čitaj: o trošku poreskih obveznika sa Zapada) i kao upravnici kampova dobili su ovlašćenja da odlučuju o životima stotina hiljada 'bespomoćnih izbeglica” među kojima su mnogi bili daleko sposobniji i kvalifikovaniji od pridošlih diplomaca.
Slično tome, 1985. godine u Sudanu, jedan stranac bez odgovarajućeg znanja i iskustva dobio je zadatak da za račun UNHCR angažuje lokalno medicinsko osoblje za rad sa izbeglicama. Pri tome je među izbeglicama koji su bili iz Ugande bilo i onih medicinske struke. Ali, ni strancu, ni dobrotvornoj ustanovi koja ga je angažovala nije ni na pamet palo da njih konsultuju. Rezultat: napravljene su silne greške.
Ni funkcioneri direktno zaposleni u UNHCR nisu imuni na ovaj tip arogancije i gluposti. Godine 1987, Bišara Ali, Somalijac iz Kanade (gde je stekao diplome fakulteta za ekonomiju, sociologiju i socijalni rad) prijavio se na konkurs za asistenta na terenu pri kancelariji UNHCR u somalijskom gradu Belet Vejn. Njegovu molbu odbacio je Robin Mekalpin, zamenik predstavnika UNHCR za Somaliju uz zapanjujuće obrazloženje da je Bišara 'suviše kvalifikovan”.
'Sa vašim bogatim iskustvom iz Kanade”, napisao je Mekalpin Bišari, 'čini nam se malo verovatnim da biste vi bili u stanju da godine provodite u ovakvom mestu bez frustracije”. Bišara mi je rekao 1988. godine: 'Kad sam primio to pismo bio sam ljut, ponižen i osećao sam se odbačenim. To mi je bio dokaz da ma šta mi (ljudi iz Trećeg sveta) postigli u tehničkom, akademskom ili profesionalnom smislu, nikad nećemo biti dovoljno dobri belim birokratama koji žive na visokoj nozi na naš račun”. Interesantno je pogledati kakvog je čoveka UNHCR smatrao adekvatnim za posao u Belet Vejnu. Sidni Valdron, građevinski inženjer zaposlen preko jedne američke dobrotvorne agencije pod sponzorstvom UNHCR u Somaliji, seća se kako su ga jednom pozvali na hitan radni zadatak da reši 'sanitarni problem” u Belet Vejnu.
nastaviće se
