Izvor: Glas javnosti, 18.Okt.2009, 14:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umetnik nema pravo na partijski barjak
Naša poznata glumica i spisateljica, Eva Ras ovih ovih dana učestvuje na književnim večerima i susretima širom Srbije, čime se dokazala kao jedan najaktivnijih pisaca na ovim prostorima u susretima sa čitalačkom publikom. Uz to, priprema se i za onaj najznačajniji i najlepši susret sa svojim čitaocima na predstojećem sajmu knjiga, gde će na štandu svog novog izdavača „Zografa“ iz Niša potpisivati novo, ćirilično >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << izdanje svog romana“Devojka koju nisu naučili da kaže ne“. Podsećanja radi, ovaj roman objavila je izdavačka kuća Zadužbina „Petar Kočić“ iz Banjaluke.
Kako kao pisac doživljavate svečanu sajamsku atmosferu?
- Obožavam sajmove knjiga. Bila sam u Frankfurtu, Budimpešti, Parizu i na mnogim drugim sajmovima, ali nigde nije tako svečano kao na Beogradskom sajmu knjiga. Kad ja vidim stotinak parkiranih autobusa, iz kojih izlaze deca i odrasli, pa kad uđem u tu ogromnu halu, ili dok idem ka njoj hodam kroz masu kao da sam u nekom metrou. Srećem na sajmu ljude koji iz tašni vade knjige koje su kupili ne znajući da će me sresti i da im potpišem knjigu koju već imaju. To mi je mnogo značajnije nego kad potpišem knjigu onima koji čekaju u redu na štandu.
Šta je to što vas motiviše da gostujete na književnim večerima?
- Književnim večerima suprotstavljam se hipokriziji ovog vremena. Svi se nešto foliraju i lažu, svi prave neki ep za sebe, svi se predstavljaju boljim što jesu. Ja na književnim večerima prosto pričam o sebi, o čemu razmišljam, kakva su mi zapažanja, poput ovoga za Obamu. O tome i pišem! U svim mojim knjigama je zarobljeno ovo vreme koje ja poznajem. Čini mi se da srbijanski pisci previše sofisticiraju svoja dela. Dva puta sam studirala Pozorišnu akademiju, oba puta su me učili da ono što unesem u literaturu ima šanse da traje duže nego ono što ostaje samo u novinama na političkim stranama. Mislim da neko mora da priča i o ovom vremenu. Zato ja na tim književnim večerima pričam potpuno lične stvari, a toga ima i u mojim romanima. Jer nisam pisac, već sam i glumica.
U čemu je razlika?
- Kao glumica imam potrebu da reflektujem ovo vreme i da bacam svetlost na njega, a ne da se zaklanjam iza imaginacije. Moji romani su fiktivni i u njima menjam događaje prosto da ne bih olajavala ljude koji nisu iz javnog života. One koji su iz javnog života olajavam. Znate, nije zadatak umetnika da se priklanjaju političkim strankama i da nose njihove barjake, već je misija umetnika i književnosti da ispred ljudi vide ogledalo kako bi znali gde su i kako je. Mislim da je velika sramota što umetnici uzimaju ulogu u političkim strankama, jer, ako ja pretendujem na to da je moje stvaralaštvo književno delo i da je namenjeno pripadnicima svih stranaka i nemam prava da nosim barjak Demokratske stranke, Demokratske stranke Srbije, Radikalne stranke, ili ne znam koje. Ja prosto moram da budem van tih stranačkih strujanja jer moje delo se obraća svim ljudima Srbije. A ako se obraća svim ljudima Srbije, onda imam nadu da se obraća svim ljudima planete Zemlje, a ako se ne foliramo Srbija je deo sveta. Ako se folirate i ako je sve laž, onda ne pripada nikome.
Kako biste predstavili knjigu „Devojka koju nisu naučili da kaže ne“onima koji je nisu pročitali?
- To najvažnije je rečeno u samom naslovu,“Devojka koju nisu naučili da kaže ne“. Tu se vidi da je ta devojka oslobođena svih optužbi, da je za njenu propast mnogo više strujanja odgovorno nego ona sama. Setite se kako je kod nas početkom prošle godine bio čitav lanac samoubistava, činilo se kao da je Srbija bila bolesna u tom času. Mogli smo u vestima da čujemo kako je srpski narod nevaljao, kako je fotografisao samoubicu koji je pokušao da skoči sa Brankovog mosta, kako je srpski narod bezdušan, kako su se neki bunili što je saobraćaj stao. Prosto sam imala potrebu da se posvetim toj temi i da odbranim taj srpski narod. Nije istina da srpski narod želi da samoubica skoči sa Brankovog mosta ili Gazele, nije istina da bilo ko u Srbiji tako misli osim možda nekih zlikovaca koji su se tamo zatekli. Živim ovde ne zato što sam Srpkinja i zato što treba da živim ovde, ja sam izabrala da živim u Srbiji zato što mi se srpski narod dopada i sva moja literatura je u odbranu tog srpskog naroda. Ovaj narod je imao toliko pogrešnih vladara od kad ja živim da je pravo čudo da je opstao. Ta moja devojka koju nisu naučili da kaže ne je jedna predstavnica srpskog naroda koja bezrazložno mora da napusti ovaj svet jer nema snage da se suprotstavi optužbama.
Mnogo volim Evu Ras.Jaka zena,duhovita,koja je osjetila zivot. i sta zivot znaci.Od nje se moze dosta toga nauciti.Jedna ispravka:ona nije spisateljica,nego knjizevnica.Mislim da je to prevod rijeci sa Hrvatskog.
Glumica i književnica Eva Ras koja je svojim životom pokazala hrabrost,postojanost sa pravom kaže da "umetnik nema prava na partijsku knjižicu" u moderno doba.Jasna su zapažanja gospodje Ras da umetnici stupanjem u partije i agitovanjme bilo koje politike i poliitčara zapravo razaranju kulturu svog naroda i dele ljude više nego sami poliitčari.Ako na primer glumac ili pisac žustro agituju ili propagiraju neku politiku ili stranku njihovo delo umire ili je osporeno kod protivnika takve agitacije.Umetnik treba da brani uvek slobode ljudi i prava da se misli .Umetnik ima obavzu da bude prvi kada se brani ugled naroda idržave i poslednji kada se traže privilegije.Umetnost ne trpi bilo koju knjižicu.Pisci ili glumci sa prenaglašenim poliitčkim i partijskim uverenjima su ziheraši koji štite svoje "male interese" i oni koji osećaju da preko poliitke mogu da zadovolje svoju sujetu i taštinu.Umetnik je kritičar društva i politike.Problem nije da l ije neko član partije od umetnika već se postavlja pitanja "Šta će umetniku partijska knjizica,ako u rukama ima duh i dušu svog naroda"-Eva Ras je najautentičniji borac za duhovne slobode i duhovnu i društvenu dekontaminaciju od politike i partijskih knjižica.Tomislav Kresović publicista
Roman "Devojka koju nisu naučili da kaže ne" iz pera popularne glumice i književnice Eve Ras nedavno je objavila Zadužbina Petar Kočić iz Banjaluke. Roman je predstavljen i ovjenčan nagradom Banjalučkog velesajma, a ja sam veoma dirnuta skromnošću autorke koja to nije pominjala u ovom intervjuu. Moj naklon velikoj dami srpskog glumišta.
Ova knjiga je nešto sasvim novo u literaturi Eve Ras a pročitala sam mnoge njene knjige, ako ne baš sve. Roman priča o devojci koja ima 26 godina i u prvoj rečenici romana ona najavljuje da će se ubiti. Do kraja knjige ona to i učini. Eva Ras osvrće na sumornu činjenicu da se mnogo mladih ljudi u celom svetu ubija. Cela civilizacija mnogo greši prema mladim ljudima . Eva Ras je osjećala moralnu potrebu da napiše ovaj roman, za koji vjerujem da će naći put do mnogobrojnih čitalaca. Drago mi je sto su moji prijatelji jos letos poslali roamn u Canadu i tako bili smo u prilici da je pročitamo. Hvala Glasu za ovaj upriličeni intervju.
