Izvor: B92, 25.Avg.2013, 17:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Valutni rat - posledica ili uzrok
Valutni rat počeo je 1929. godine u vreme krize kada je američka vlada ukinula zlatni standard kako bi finansirala javne radove i povećala zaposlenost.
Na isti način postupile su i evropske države, posebno ratnim reparacijama opterećena Nemačka koja je zbog preteranog štampanja novca upala u stanje hiperinflacije.
Do nove pojave valutnog rata došlo je 2008. godine, početkom globalne ekonomske krize, kada su Sjedinjene Države počele opet štampati velike količine >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << dolara kako bi kupovinom drugih valuta spustile vrednost dolara i tako povećale svoj izvoz i smanjile nezaposlenost.
Na isti način odgovorila je Velika Britanija i Kina dok je evrozona izbegla ulazak u ovakav finansijski sukob. To je u evrozoni izazvalo prenošenje krize s bankarskog sektora na čitave države, osobito periferne, koje su svoje proizvode prodavale na dolarskom tržištu, gde su im proizvodi zbog rasta vrednosti evra postali nekonkurentni.
Valutni rat
Kurs nacionalne valute prema drugim valutama formira se na osnovu tržišnih mehanizama. Osim učesnika na tržištu koji trguju valutama na kurs utiče i Centralna banka koja planira dinamiku kursa nacionalne valute i izjednačava kolebanja, kupujući i prodavajući valutu u slučaju lokalnih promena kursa, izazvanih tekućim promenama.
Države pribegavaju valutnom ratu kako bi popravile trgovinski bilans. Centralna banka ruši kurs nacionalne valute u odnosu na neku drugu konkretnu ili u odnosu na sve odjednom izbacivanjem jeftinog novca i faktički se dešava devalvacija nacionalne valute.
Usled pojeftinjenja nacionalne valute, roba postaje jeftinija za izvoz - koji raste. Istovremeno, strana roba poskupljuje i na taj način se smanjuje uvoz.
U cilju zaštite svoje konkurentnosti, tada i druge države postupaju na isti način, te pokretači valutnog rata moraju ponoviti postupak, što dovodi do prevelike količine novca na tržištu, odnosno inflacije koja smanjuje produktivnost i standard, usled čega mogu nastati socijalni nemiri, koji opet dovode do smanjenja konkurentnosti.
Čim inflacija značajnije poraste, štediše povlače štednju u nacionalnoj valuti i kupuju devize što dovodi do još veće devalvacije i naglog ubrzanja inflacije, posebno u ekonomski slabijim državama.
Snažne države negativne efekte valutnog rata pokušavaju izbeći istovremenim povlačenjem više raznih poteza koji imaju za cilj povećanje konkurentnosti.
Politički slabe države, u strahu od socijalnih nemira izbegavaju smanjenje državnih troškova i racionalizaciju državne uprave, te se radije odlučuju na štampanje novca i inflacijsko sniženje realnog dohotka stanovništva.
Druga krajnost koja se javlja u državama kod kojih je preveliki uticaj banaka, uvoznika i štediša na politiku je potpuno izbegavanje valutnog rata u sukobu sa drugim državama, što dovodi do apresijacije domaće valute i slabljenja konkurentnosti domaće proizvodnje.
Svetska trgovinska pravila zabranjuju državama da podstiču svoj izvoz i ograničavaju uvoz putem manipulacije deviznim kursom. Međutim, broj država koje su pribegle ovome nije mali: od onih razvijenih (Japan i Švajcarska), industrijalizovanih (Singapur, Tajvan) , rastućih azijskih privreda (Kina, Tajland i Malezija) do zemalja izvoznika nafte (Rusija, Norveška i Saudisjka Arabija).
Savremeni valutni sistem
Savremeni valutni sistem zasnovan je na principu slobodne konverzije valuta i na stalnom klebanju kursa. Ranije na međunarodnom deviznom tržištu vladale su SAD. Za vreme važenja Breton-vudskog sporazuma od 1944. do 1978. godine američki dolar, pored zlata, bio jedan od zidova svetskog monetarnog poretka. Cena dolara je bila strogo vezana za zlato. Sada je zlatni standard zvanično ukinut. Formalno na tržištu vlada ravnopravnost.
Brentonvudski sporazum
Brentonvudski sporazum je međunarodni sporazum postignut na konferenciji predstavnika 44 zemlje održanoj sredinom 1944. u Breton Vudsu (u američkoj državi Nju Hempšir), o rešavanju posleratnih monetarnih i finansijskih problema, pa je kao takav i do danas ostao kao temelj međudržavnih odnosa u toj sferi.
Međunarodni monetarni sistem koji je ustaljen Bretonvudskim sporazumom naziva se zlatno-devizni standard (zbog važenja zlata i deviza kao rezervi). Imajući u vidu važnost SAD i dolara u ovom periodu, ovaj sistem se može nazvati zlatno-dolarski sistem. Naime, dolar je važio za zvaničnu valutu u kojoj su se čuvale rezerve i imao je veliku ulogu u međunarodnom platnom prometu. SAD su imale najveće rezerve zlata, a za dolar se moglo kupiti apsolutno sve.
SAD su se periodu od 1950. do 1957. SAD se suočavale sa problemom mđunarodne likvidnosti, deficit platnog bilansa je rastao, a zalihe zlata su se topile. Smanjuje se glad za dolarom, opada poverenje u njega, a Centralna banka svoja potraživanja konverutuju u zlato.
Godine 1962. Američka centralana banka FED – stvara fondove u valutama zapadnoevropskih zemalja. Ta sredstva se koriste za otkup dolarskih potraživanja od stranaca i da bi se smanjio odliv zlata. Peduzete su još neke mere koje su smanjile odliv deviza ali nisu ga i otklonile. Konstantni porast međunarodne trgovine i obim usluga i proizvoda zahtevali su veća devizna sredstva (nestašica sredstava međunarodnog plaćanja).
Rešenje se nije moglo tražiti u deflaciji jer ona nije odgovarala SAD. Poljuljano poverenje u dolar i neadekvatan mehanizam povećanja međunarodne likvidnosti nametali su potrebu reformisanja međunarodnog monetarnog sistema.
U periodu 1968—1973. uvedena je dvojna cena zlata za zvanične transakcije ostala je stara cena zlata, a za privatne transakcije cena se slobodno formirala na tržištu.
Godine 1967. na sastanku u Rio de Žaneiru usvojen je Prvi Amandman na Statut IMF-a. Odlučeno je da se u okviru fonda formira nov vid sredstava za međunarodna plaćanja, tzv. specijalna prava vučenja – SPV – papirno zlato.
Pogledaj vesti o: Nova godina
