Izvor: Politika, 04.Feb.2009, 23:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Niža cena, veći obrt

Kruševljanin Zoran Popović uzeo kredit za početnike, razvio posao, da bi posle otplate nekoliko rata postavio sebi cilj da što pre otplati prvi i uzme drugi kredit

Kruševac – Ima preduzimljivih ljudi koji optimistički tragaju za načinom kako da u kriznom vremenu obezbede egzistenciju na duge staze. Jedan od takvih je tridesetpetogodišnji Zoran Popović, vlasnik etnoradionice „MS art” u Kruševcu.

On je počeo ovaj posao 2007. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << godine, kada je prošao obuku za preduzetnike-početnike, koju je organizovao Regionalni centar za razvoj malih i srednjih preduzeća, otvorio firmu, konkurisao za kredit i dobio 450.000 dinara (tada oko 5.500 evra) i kupio neophodne mašine za obradu drveta.

Radionicu je smestio u deo porodične kuće. Zbog specifičnog i relativno ograničenog prostora, usredsredio se samo na korišćenje lipovog drveta, koje odgovara svim umetničkim zahtevima mladog zanatlije. Radnja mu je prepuna materijala, pa se, zbog uštede energije, trenutno više bavi rezbarenjem drveta i slikanjem ikona, koje nije strogo vezano za radionički prostor.

– Imao sam sreće 2007. godine da moj projekat, odnosno biznis plan prihvati „Rajfajzen banka”. Ne krijem da sam znanje za izradu projekta pomalo krao od svoje supruge, koja je diplomirani ekonomista, ali iza mene je u tom momentu bilo solidno iskustvo i znanje u oblasti poznavanja drveta i rezbarenja iako sam završio rednju prehrambenu školu u Futogu. Moj pradeda bio je odličan stolar, a ja sam od malih nogu dosta vremena provodio sa njim. Zato sam i u naziv svoje firme uneo njegove inicijale. Pre sopstvenog biznisa radio sam u preduzeću „Lipa sil” iz Ćićevca i za šest godina rada „ispekao” rezbarski zanat. Ipak, shvatio sam da je najbolje da čovek radi za sebe. Zbog svojih potreba i, da kažem, umetničkih sklonosti, rešio sam da se otisnem u vode privatnog biznisa – objašnjava Zoran.

Vlasnik „MS arta” svestan je da se od umetnosti teško živi, pa se opredelio za izradu dasaka za slikanje, zatim za daske sa tzv. prethodnom pripremom, odnosno podlogom, i, najzad, za izradu ikona i drvene skulpture. Naučio je, kaže, da se sve može proizvesti, a da je najteže prodati robu. Ne slaže se u potpunosti sa takvim shvatanjem, jer ono što on proizvodi sadrži i umetničku komponentu, ali je, za svaki slučaj, nabavio literaturu i izučavao kako da što brže proda proizvedenu robu.

– Važna mi je literatura iz oblasti marketinga koju sam nabavio. Osnovno je da ubedim potencijalnog kupca da je njemu potreban proizvod koji baš ja nudim. Oglašavao sam svoje proizvode u raznim listovima i na Internetu. Nije išlo lako, ali su počeli ljudi da se javljaju.

Danas proizvode Zoranove etnoradionice kupuju firme iz Beograda, Novog Sada, Sombora, Inđije, Pančeva, Niša. Javljaju mu se kupci i individualno, slikari i vajari.

– Uz dobar kvalitet, ponudio sam i najnižu cenu. Zapravo, 20 odsto nižu od drugih. Pristajem za početak na manju zaradu po jedinici proizvoda uz veći obrt i siguran sam da je to dobar potez. Stalno tražim način da pojeftinim proizvodnju i tako povećam zaradu. Konstruisao sam sam neke alate da bih ubrzao proces rada, ali ne na račun kvaliteta. Sam sam napravio presu za stezanje dasaka, pa sada njihovu osnovnu izradu poveravam i drugim radionicama. Trenutno bolju računicu nalazim u izradi dasaka sa rezbarenom bordurom i ikona u duborezu. Ipak, važna je snaga ponude, pa ne odustajem od običnih dasaka, koje mi uslužno rade drugi. Trudim se da bude kvalitetno i da stvorim poverenje kod kupaca. To je način da ostvarim planove za širenje obima posla. Da što pre otplatim prvi kredit i uzmem drugi, da kupim plac na periferiji Kruševca, proširim radnju, zaposlim još nekoga – kaže Zoran Popović.

R. Stanković

[objavljeno: 05/02/2009]

Nastavak na Politika...