Izvor: Politika, 21.Jun.2009, 23:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I „jadni” radnici pljačkali PIK „Zemun”
Za zaposlene u Kombinatu nije bilo ništa čudno dobiti 50 ari placa na poklon i otuđiti 200 hektara zemlje kako bi oni besplatno dobili stan. – Socijalnom demagogijom radnici uvučenu u suptilnu korupciju. – Zašto niko nije hteo da vidi izveštaj revizora u kome je precizno konstatovana nepoštena igra promene vlasništva nad zemljom
Otimanje i preprodaja državne i društvene zemlje u Poljoprivrednom kombinatu „Zemun” planirani su i sprovođeni u sprezi samozvanih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rukovodilaca te firme, advokata, kontroverznih biznismena i mafijaških krugova i uz svesrdnu podršku – radnika.
Organizatori pljačke su spretnom socijalnom manipulacijom, demagoškom brigom za radničku klasu i pothranjivanjem pohlepe uvukli zaposlene u Kombinatu, kao saučesnike, u razvlačenje najvrednije imovine preduzeća. Na kraju, niko od radnika nije dobio ono što im je obećavano – ni besplatne stanove, ni placeve na poklon, ali su zato svojom podrškom omogućili grupi direktora da ih izigraju i zarade 15 miliona evra.
Desetine (pa i stotine) hektara društvene i državne zemlje poverene na upravljanje radnicima „Zemuna” otuđivano je uz njihovu saglasnost i svesrdnu podršku većine sindikalnih centrala.
A kad je trebalo braniti lopovluk, radnici su podizali barikade, organizovali štrajkove, pretili samospaljivanjem... samo da spreče državu da privremenom upravom zaustavi pljačku najskuplje zemlje u Beogradu. Kad je Vlada Srbije poslala u PIK „Zemun” privremenog upravnika on je bio primoran da sedne u pomoćnu zgradu Mlekare jer su upravnu zgradu Kombinata okupirali radnici sa samozvanim poslovodstvom braneći svoje „pravo” razvlačenja državne i društvene imovine.
Mehanizam manipulacije „jadnim” radnicima bio je do tančina razrađen i mnogi su naseli na dramatične slike „radnika” koji prete da će se zapaliti benzinom (iako su to bili radnici plaćenog obezbeđenja).
Primera ima bezbroj.
Tako je bivši direktor Dejan Kranjčević (optužen u maju ove godine za brojne malverzacije) izjavio („Danas”, 18. jun 2004):
„Isplata zaostalih plata i obaveze prema dobavljačima, otplata kredita i obnavljanje proizvodnje prisilili su nas da prodamo 39 hektara idealnog dela parcele pored Batajničkog druma, od Samačkog hotela do ciglane. Po ceni od 240 dinara za metar kvadratni dobićemo 93 miliona s kojima ćemo postaviti PIK na noge... Želimo da nam ne nameću ubrzanu privatizaciju jer hoćemo da se odbranimo od privatizacije koju su pokušali da sprovedu bivši direktori i privatne firme”.
Povodom dogovora s biznismenom Miroslavom Samardžijom o izgradnji stambenog kompleksa na 200 hektara zemlje PIK „Zemun” i dodele po jednog stana svakom radniku, Kranjčević je („Glas javnosti”, 20. novembar 2005) izjavio: „Pokušali smo da se dogovorimo sa Agencijom za privatizaciju, a umesto toga dobili smo prinudnu upravu. Nećemo da dozvolimo da radnici pored 2.300 hektara zemljišta koje je u našoj svojini sutra ostanu na ulici. Radimo ispravno, pošto 170 zaposlenih ovog kombinata živi u neljudskim uslovima, u oronulim barakama u krugu firme. S druge strane, dodeljeni placevi od po 50 ari su im garancija da ako ostanu bez posla imaju bar neki izvor egzistencije”, rekao je Kranjčević. On tada „odbacuje tvrdnje Agencije za privatizaciju da je reč o nezakonitom otuđivanju društvene imovine i kaže da je protiv njih stvorena prava državna zavera”.
A Nebojša Avlijaš, advokat zaposlenih PIK „Zemun” i predsednik Upravnog odbora te iste firme, u tekstu pod naslovom „Radnici jadnici” („Srpski nacional”, 16. oktobar 2005) objašnjava da ugovor o izgradnji stambenog kompleksa „nije po volji G17 i Agenciji za privatizaciju” i kaže: „Nuđene su mi razne stvari, ali ja sam ih odbio. Inače, Agencija za privatizaciju, sama vlada i ostali simpatizeri, uglavnom G17 plus, izbegavaju pravno sučeljavanje jer su svesni da bi izgubili pravnim putem, tj. na sudu. Jasno je šta je cilj svega ovoga. I sami radnici, koji su potpisali ugovore za stanove, trebalo bi da se bore protiv mogućih podmićivanja jer će i njih, ukoliko to već nisu, pokušati da podmite”.
Dobiti besplatan stan i plac od 50 ari u vreme tranzicije i neizvesne privatizacije firme – takav mamac (ma koliko nestvaran) mnogim radnicima PIK „Zemun” podigao je pohlepu dotle da su mirno pristajali na nezakonito otuđivanje zemlje poverene im na korišćenje i upravljanje.
Tako, na primer, Štrajkački odbor (24. februara 2006) „ističe da nije bilo nikakve rasprodaje zemlje, već da se zemlja prodavala uz odobrenje Agencije za privatizaciju..., da nema ničeg loše u tome što su radnici sa američkom ’Impakt grupom’ sklopili ugovor o izgradnji stanova... Zašto radnicima PIK ’Zemun’ treba bilo kakva saglasnost, ako su oni sve ugovore uradili po zakonu i u interesu 95 odsto zaposlenih”. A predsednik Štrajkačkog odbora i predsednik Slobodnog sindikata PIK „Zemun” Rade Grujić tim povodom je rekao: „Da je reč o ’borbi’ koja ima jaku sindikalnu podršku govori i to da svi sindikati – Samostalni sindikat, ASNS i Unija sindikata – podržavaju protest, osim Sindikata ’Nezavisnost’”. Grujić je nešto ranije („Danas”, 16. decembar 2005) izjavio da se „zaposleni u Poljoprivredno-industrijskom kombinatu ’Zemun’ već duže vreme nalaze pod pritiskom Vlade Srbije, preciznije njenih članova iz stranke G17 plus. Protiv predsednika te stranke Miroljuba Labusa podneli smo krivičnu prijavu i od tada su rukovodstvo i radnici PIK-a konstantno izloženi pritiscima”.
Zanimljiv podatak je da je potpredsednik Štrajkačkog odbora Marko Stojak istovremeno i predsednik Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata u PIK „Zemun”. Stojak je 20. novembra 2005. („Glas javnosti”) izrazio uverenje da će radnici odbraniti ovaj socijalni program: „Istrajaćemo jer znamo da će, ako ne uspemo, na toj istoj lokaciji biti naselje, ali ne naše. Živim u baraci s troje dece i znam da je ovo jedina šansa da dođem do krova nad glavom posle 25 godina rada”. A samo nekoliko dana pred hapšenje grupe direktora PIK „Zemun”, sindikalni lider Marko Stojak izjavio je („Pregled”, 22. oktobar 2007) da ugovor o izgradnji stanova „... još nije osporen niti poništen”... „niko nije pristupio poništenju jer nemaju adute za to”... „radnici PIK ’Zemun’, njih oko stotinak, neće odustati od ideje da te stanove za radnike gradi neko drugi...”
A četiri meseca pošto su rukovodioci PIK „Zemun” uhapšeni, zbog osnovane sumnje da su oštetili državu za pet milijardi dinara, oglašavaju se njihovi advokati. Branioci optuženih tvrde („Večernje novosti”, 28. mart 2008) da „neko namerno odugovlači predmet i njihovi klijenti se nepotrebno zadržavaju u pritvoru”.
Radnici su bili samo jedan od „subjekata” takozvane suptilne korupcije koju je mafijaška hobotnica koristila u slučaju razvlačenja zemlje PIK „Zemun”. Zaposleni u tom preduzeću ne mogu svoju pohlepu da brane tvrdnjom „da nisu bili upoznati” s poslovanjem kombinata. Jer, izveštaj revizora morao je da im bude dostupan pošto je to javni dokument. A, prema saznanjima „Politike”, taj revizorski izveštaj, pravljen na neuobičajeno mnogo strana, potpuno transparentno je pokazao da je samozvano rukovodstvo „Zemuna” (kome će biti oduzeto 15 miliona evra nezakonito stečene imovine) lažiralo poslovne rezultate i finansijske pokazatelje. Tako detaljan revizorski izveštaj retko kada je pravljen i za svaku pojedinačnu parcelu sadrži zemljišno-knjižni uložak. Iz revizorskog izveštaja i svakom „jadnom” radniku bilo je apsolutno jasno da se u PIK „Zemun” sve vreme igrala nepoštena igra promene vlasništva nad zemljom.
Ako su radnici mogli tako lako da čitaju revizorski izveštaj, onda se postavlja opravdano pitanje – da li je Agencija za privatizaciju (kao nadležna državna institucija za privatizaciju PIK „Zemun”) bila na vreme informisana o svim događanjima u tom preduzeću ili se samo „pravila da ne zna”.
Miša Brkić
(Sutra: Šta kažu u Agenciji za privatizaciju)
[objavljeno: 22/06/2009]
