Izvor: Politika, 23.Jan.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život od makaza i pluga
Miloš Knežević, najstariji žitelj Banatskog Dvora, izdanak porodice solunskog dobrovoljca, u svom dugom i burnom veku bio je ratnik, krojač i ratar
Banatski Dvor – Kada se porodica Knežević posle Prvog svetskog rata doselila iz Vidovog Sela kod Drvara u Banatski Dvor, Miloš nije imao ni punu godinu. Ovom potomku kolonista, kojima je dodeljena zemlja kao i drugim dobrovoljcima na Solunskom frontu, danas je 88 godina i najstariji je meštanin Banatskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Dvora i jedan od retkih živih doseljenika iz ondašnjih seoba. Još uvek vozi bicikl i pamti i najsitnije detalje iz svog burnog života. Bio je ratar, stočar i krojač, a gajio je i pirinač u Banatu, u Jankovom mostu kod Zrenjanina. Tamo ima kanala i vode, ali je propao pokušaj da se među pšenicom i kukuruzom „primi” i pirinač.
Njegovog oca Jovana su, kao i mnoge Srbe iz Bosne, mobilisali Austrijanci i odveli na istočni front, bio je ranjen a zatim su ga zarobili Rusi. Tada je odlučio da ode na grčko ratište i da stupi u srpsku vojsku, kao solunski dobrovoljac.
– Oko Božića 1922. stigli smo u Dvor, a moja sećanja sežu do zajedničkog boravka kolonista na jednom imanju. Porodičnu kuću, od naboja, podigli smo 1929 – priča nam Miloš, koji je između 13. i 17. godine izučio krojački zanat, a kasnije kao kalfa radio u Torku, Tordi, Despotovcu i gde sve ne, a u Žitištu je stekao majstorsku diplomu. Kod gazda, kako je to tad bilo uobičajeno, morao je da radi sve poslove.
– Ustaješ oko jedan sat posle ponoći, nahraniš i napojiš konje i onda u cik zore na njivu, pa ceo dan za plugom. Šiješ jedino kada nema paorskih poslova. Radio sam tako godinama, a radnu knjižicu sam izgubio. Nije mi nigde upisan ni dan staža. Kada sam hteo da ga ubeležim, nisam mogao, moje gazde su emigrirale, otišle u ratno vreme na sve strane sveta – kaže Miloš, koji je uoči Drugog svetskog rata sa još 33 ovdašnja mladića mobilisan u Jugoslovensku vojsku koja je ubrzo kapitulirala. Vratio se zemljoradnji, a radio je opet i kao krojač. U partizane je otišao 1944, vojevao je u stroju Pete krajiške brigade. Kraj rata je dočekao u Bjelovaru, ali je ostao na terenu, kao rezervista. Kasnije, u Zagrebu je bio angažovan da šije oficirske uniforme.
– Bilo je slučajeva da dođe oficir na probu i više se ne pojavljuje. Posle čujem da su ga proglasili za ibeovca i da je odveden u zatvor – seća se naš sagovornik, koji za svoje ratovanje i posleratni angažman nije dobio penziju, već samo medalju zasluga za narod.
Po povratku u Banatski Dvor, nastavio je da se bavi krojačkim poslom, ali samo od toga nije moglo da se živi, pa je obrađivao očevinu i imanje koje je supruga donela u miraz.
– Oženio sam se 1953. devojkom iz porodice Rokvić, oni su isto kolonisti, iz sela Rore kod Drvara. Moja Dragica je samo prešla preko plota, jer su nam Rokvići bili komšije. Imamo troje dece, sedmoro unučadi i dvoje praunučadi – kaže Miloš, dodajući da on i supruga danas žive od arende.
– Pogodiš arendu četiri metra žita po jutru, onda ti zakupac kaže da je slabo rodilo, pa ti da tri. Jedva da pokriješ porez. Dugo pamtim, ali ovako nikad nije bilo, kilogram hleba 80, a kilogram žita 10, 11 dinara – vajka se Miloš dodajući da barem nedavnu „gasnu krizu” nisu osetili. Iako im je kuća na samo nekoliko kilometara od podzemnog skladišta gasa, po kome svi u Srbiji znaju za njihovo mesto, za topli dom mogu da zahvale svom „smederevcu”, koji lože drvima i ugljem.
Đ. Đukić
[objavljeno: 24/01/2009]
