Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 17.Avg.2017, 07:39   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Zeleni raj u Kajtasovu

Kako to izgleda kad dvoje ljudi napuste grad i sve što su u njemu imali, i ode da živi na livadi, pored reke, bez struje i vode – možete se uveriti na salašu Zeleni dvor u Kajtasovu, selu u belocrkvanskoj opštini. 

Od 22 godine koliko su zajedno, Snežana i Savo Stanković već 17 godina žive u ovom malom raju, koji ne bi menjali ni za šta. Imali su dovoljno hrabrosti da ostvare svoj san, a svi oni koji još uvek >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << o tome maštaju, sada imaju gde da barem na kratko pobegnu od sveta.

Na samo kilometar od Kajtasova, na livadi pored Karaša, nalazi se salaš Zeleni dvor. Na početku puta koji vodi ka njemu, uz dobrodošli, stoji i upozorenje: Ovde bajke postaju stvarnost. Stankovići nas dočekuju domaćinski, uz kafu i rakijicu, i počinju svoju priču. Rođeni su i živeli u Vršcu, a onda su odlučili da sve ostave, prodali kuću i zatvorili sve prodavnice u gradu, i došli u divljinu.

"2000. godine smo došli ovde, 2001. su došli Nemci koji su nas stavili odmah na putničku mapu sveta, s tim što su morali da izmisle poseban znak za nas – pa smo dobili onaj mali zeleni krevet, i naziv neuobičajeno seosko svratište. I tako kreće naša priča sa otvorenom kućom, i svim dobrim ljudima ovog sveta", priča sa osmehom Snežana Stanković.

"Pomišljali smo nekad, ne da se vratimo u grad, nego da bi bilo bolje da smo i ranije došli. To nam je jedina greška – što nismo došli bar deset godina ranije. Sada smo već skoro osamnaest godina ovde, i to je to. Tamo smo sve prodali i pozatvarali", kaže Savo Stanišić.

Dok pričamo o životu na salašu, na kojem su nekada imali i koze, magarca, svinje – domaće i vijetnamske, kornjaču, čak i srnu, a danas koke i pevca, mace i kuce, Savo nam priprema meze, domaći sir sa rendanim tartufima. Za njihovo pronalaženje i sakupljanje zadužene su dve kuje Lagoto Romanjolo – Zarija i Merlin. A ostatak menija Zelenog dvora stvarno je bogat i specifičan.

"Trudimo se što više da uzmemo iz prirode, a ono što nam iz prirode nedostaje, podržavamo se lokalno. Tako što kupujemo samo proverene domaće proizvode. Poznajemo svaku kravu čiji sir i mleko kupujemo, svaku koku koja nosi jaja, povrće uzimamo direktno iz bašte, ništa iz prodavnica i marketa", objašnjava Snežana.

Pitamo ih ko je glavni kuvar? Savco nam šaljivo odgovara: „Naravno, ja. Ja ložim vatru. Sneža samo ubacuje prave namirnice u lonac. Samo toliko."

Ostajemo na ručku, Savo sprema riblju čorbu, a tu je i mnoštvo drugih đakonija. Osim dobrog zalogaja, salaš nudi mesto za spavanje, druženje, reku za pecanje ili kupanje... Nema cenovnika, a gosti plaćaju – koliko žele ili koliko mogu. Inače, salaš nema urbanu infrastrukturu, ali – ni račune. Stankovići imaju svoj bunar, električnu energiju obezbeđuju malom solarnom panel pločom i agregatom, imaju veš-mašinu, frižider, televizor, dvd plejer...

U grad se, kažu, ne bi vratili nikada. Gledaju oni vesti, prate dešavanja u zemlji i van nje, u toku su, ali više "ne razumeju" današnji svet. A nema zemlje iz koje nisu imali goste i odakle ne stižu razglednice:

"Ovakva mesta kao što je naše, imaju knjige utisaka, u koje su upisani brojni ljudi koji su bili ovde. Naše je specifično što su nama srca puna utisaka, i oni koji jednom dođu, nikada nas zapravo ne napuštaju", završava priču Snežana.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...