Izvor: NiskeVesti.rs, 08.Jan.2016, 16:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vez na srpskom selu, dvoru i u manastiru
Kada ste poslednji put u nekoj kući videli sto na kome je vezeni stolnjak?
Danas je to prava retkost jer“ njega treba uštirkati,opeglati a i ne uklapa se uz savremeni nameštaj“.
A kada ste videli neku ženu da veze?
A nekada su devojčice odmalena učile da vezu.Vez se smatrao a i danas ga stručnjaci smatraju za najveće dostignuće u narodnoj umetnosti i tradicionalnoj kulturi Srbije.
Svaka vezilja je ,iako su šare koje je vezla bile stare i hiljadu godina, u svoj >> Pročitaj celu vest na sajtu NiskeVesti.rs << rad unosila svoja osećanja i davala mu svoj pečat.
Vezilje su najveći deo motiva preuzimale iz prošlosti ali pojedini elementi su, ipak, nastajali i iz njihove veštine, iz njihovih pokušaja da se doda nešto novo. Iako su njihovi radovi nastajali po ugledu na stare radove ,na ponavljanje istih oblika i motiva, oni nikada nisu potpuno isti.
Nisu proste kopije, već su to radovi nastali u stvaralačkom procesu zavisno od vremena , prostora i ličnosti same vezilje.
O tome koliko je vez nekada bio cenjen govore i mnoge narodne pesme i zapisi kao i mnogobrojni tekstilni predmeti koji se čuvaju u Etnografskom muzeju u Beogradu i drugim muzejima.
I u našim narodnim pesmama pominju se lepote vezova, sprave i materijali za vez, đerđef, igla, ibrišim, zlato i ukazuje poštovanje prema dobroj vezilji i osećanjima koja ona unosi u svoj rad.
Postoji zanimljivo predanje da je kod Vezičeva u okolini Požarevca postojala zadužbina Milje vezilje, koja je celog života ostala devojka jer nije htela da se uda za onog za koga je otac izabrao pa je vezla, vez prodavala i od tog novca podigla crkvu prozvanu crkva Vezilja, koja je porušena za vreme Turaka.
Vezlo se različitim materijalima i bodovima, jednom bojom ili u vise boja.
Vezovi su često predstavljali čitave kompozicije a vezom se najčešće ukrašavani ženska odeća (košulje, suknje, čarape, zubuni).
Osim što je predstavljao ukras na odeći,vez je bio i pokazatelj društvenog statusa, materijalnog stanja,uzrasta i nacionalne pripadnosti.
Svaka oblast je imala svoj karakterističan vez.
U nekim krajevima je bio bogatiji i raznovrsniji pa samim tim i poznatiji.Tako se Kosovo i Metohija posebno izdvajaju svojim bogatim vezom na ženskim košuljama.
Vez na zubunu(Kosovo i metohija – Lipljan)
Donji rub ženske košulje iz okoline Niša (pripadao je privatnoj kolekciji odeće i vezova poznate srpske slikarke Nadežde Petrović)
Pored odeće,vezom su ukrašavani i drugi tekstilni predeti u kući kao što su stolnjaci,peškiri,zavese,posteljina.
Dosta motiva je preuzimano iz srednjeg veka i kasnijih razdoblja, pa usklađivano sa narodnim potrebama i mogućnostima.
U severnim delovima Srbije je u motivima prepoznatljiv uticaj baroka dok su u kosovskom vezu prepoznatljivi srpski srednjevni i vizantijski uzori.
U Vizantiji je veština veza bila izuzetno razvijena i cenjena, a vez svilom , zlatnom i srebrnom žicom su dovedeni do visokog umezničkog nivoa.
Naravno, ovi materijali (kojima se vezlo i na kojima se vezlo) bili su privilegija viših društvenih slojeva i sveštenstva pa je u srednjevekovnoj Evropi vez je bio umetnost kojom su se bavile profesionalne vezilje i majstori u okviru crkve i na dvorovima.
Plašt kneza Lazara (izuzetan primer raskošne srednjovekovne odeće za koju se priča da ga je knez nosio u Kosovskom boju mada je u ovako raskošnoj i vrednoj odeći knez verovatno sahranjen.)
Tako je i u srednjevekovnim srpskim manastirima vez bio posebno negovan.
Vezom se ukrašavala crkvena odeća i razni predmeti potrebni za bogosluženje a vez su radile,kako monahinje,tako i monasi.
Pokrov za mošti kneza Lazara izvezla je oko 1402.god.monahinja Jefimija,žena despota Uglješe Mrnjavčevića koji je poginuo u bici na Marici.
Zlatnim i srebrnim nitima ona je na crvenoj svili izvezla tekst molitvenog sadržaja kojim se obraća knezu Lazaru,kao svecu sa molbom za pomoć i spas napaćenom srpskom narodu.
Plaštanica kralja Milutina na kojoj se ispod tela umrlog Hrista nalazi ktitorski zapis:”Pomjani Bože dušaja raba svojego Milutina Ureši”(“seti se Bože duše sluge svoje Milutina Uroša”) je takodje izvezena zlatnim i srebrnim nitima na crvenoj svili.
U srednjevekovnoj Srbiji vez je bio sastavni deo obrazovanja uglednog ženskog sveta pa su se vezom bavile devojke i gospođe na dvorovima srpskih vladara i plemića a materijali koje su tada vezilje koristile su isti kao i na vizantijskim dvorovima i manastirima( svilena tkanina, svileni konac i srebrna ili pozlaćena žica) dok su teme za vez uzimane iz ikonografije.
Sa nastankom gradova u Srbiji u 19 veku vez postaje deo osnovnog obrazovanja ženske dece a i posle Drugog svetskog rata vezu su se učili djaci u osnovnim školama kroz predmet domaćinstvo.
Danas je stvarno retkost videti ženu koja veze.
One koje se još bave vezom, rade to pojedinačno ili se udružuju u udruženja koja žele da sačuvaju tradiciju i spremne su da svoje znanje prenesu i mladjima kako bi se sačuvala lepota veza, belog veza, zlatoveza jer uz malo veštine, dosta volje i strpljenja uz pomoć igle, raznobojnog konca i starih “mustri”, stara haljina ili košulja može postati jedinstvena i atraktivna.
Pogledaj vesti o: Dvor
