Izvor: Politika, 18.Nov.2012, 13:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Romski kauboji iz kraljevskih palata
Velike luksuzne kuće u mačvanskom selu Draginje potiču od trgovine stokom u staroj Jugoslaviji, koja seže još dalje u prošlost
Draginje – Pater familijas, ciganski Džon Vejn ili jednostavno – gazda, penje se teško uz mermerne stepenice palate i već je zadihan na pola puta, do čardaka svog belog dvora. Stotine noći je prespavao u ledenim bosanskim šumama kod Kladnja ili ga je olujni vetar šibao u Dalmaciji, dok je, prekriven „ambasador” ćebetom, pokušavao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da utone u san.
Vatra oko koje su logorovali gasila se polako, a Branislav Aleksić i njegovi mačvanski kompanjerosi potom bi zaspali kao jagnjad.
Pedesetpetogodišnjak olovnih nogu nekada je bio trgovac i gonič stoke, koji je, umesto da jaše divljeg mustanga, okretao volan „tamića” od tri tone, krstareći po republikama i pokrajinama bivše Jugoslavije. Vilu „Branaleks” završio je 1991. godine, a majstori iz Venčaca su se kleli da je mnogo više mermera ugrađeno u njegovu tvrđavu nego u dedinjski vladarski hram gde se baškario Tito.
– Da su u državi imali mozga, Srbija bi sada bila Amerika, a Draginje – Njujork – savršeno je ozbiljan Branislav, poznatiji kao Branaleks, pionir slobodnog tržišta i veletrgovac u vreme udruženog rada, smatran od tadašnjih progresivnih snaga švercerom i muljatorom. Draginje, prelepo mačvansko selo, većinom nastanjeno Romima, na mapama društveno-političkih radnika obeležavano je kao opako mesto, jugoslovenski neistraženi predeo iza Rio Pekosa, dokle ne dopiru zakoni federalnog šerifa.
Desetine palata – ma čak i stotine, ispravlja me Branaleks – nižu se niz magistralni put i svaki dvorac pripada po jednom romskom stočaru. Čitave dinastije su stvarane sedamdesetih i osamdesetih godina, ali njihov posao seže daleko u prošlost, kada su brkate pradede, naoružani kuburama i sabljama, prelazili Savu skelom i prodavali svinje mangulice Švabama u Austrougarskoj.
Zato Branislav pokazuje porodične portrete naslikane u ulju, stare Rome koji su razbili mit o crnoputim siromašnim čergarima, stvarajući ep o moćnim, bogatim trgovcima o kojima Srbija malo zna. Ili ne želi da zna.
– Pre oko 250 godina, Romi su se doselili ovde. Moj pradeda Nikola je započeo s poslom, prodajući svinje u Austrougarskoj. Posao je nasledio deda Mihaljo. Međutim, moj otac Živorad je rano otišao za Austriju i tamo bio fizički radnik. Geni izgleda preskaču jednu koleno, pa su kod mene ponovo proradili. Otkupljivali smo krave po Bačkoj, a svinje po Mačvi, tovarili ih u „tamiće”, a potom obilazi Bosnu i Dalmaciju – severno od Zadra, pa do Crnogorskog primorja na jugu – priča Branislav.
Tuga isijava iz njegovih crnih očiju, pepeo ispada iz njegove cigare, nostalgija izbija iz svake njegove reči. U vreme kada je iz doba dečaštva prerastao u trgovačkog bosa, gotovo da se nije ni brijao. Životni romski ciklus u Draginju nije identičan kalendaru ostalih svetova. Omladinac Branaleks je već postao kralj stočara, dok je Miroslav Mišković tada bio samo perspektivni šef u Kruševcu.
Ništa, međutim, nije imao Branaleks: ni podršku partije, ni prilaz primarnoj emisiji, a mogao je samo da sanja inflatorne kredite. Imao je samo pradedinu genetsku šifru i „tamić”, kojim je obilazili staru Jugu.
Zagonetno se smeje kada ga pitam da li su zaista tačne legende da su trgovci Draginja bili povezani radio-vezom, kako bi s različitih pijačnih stočnih punktova ugovarali cene.
– To je još jedna lažna priča. Pre će biti da nas je policija pratila radio-vezom. Ali svejedno, džepovi su nam bili puni para. Mogli smo novac da pakujemo u džakove. Kada bismo se vraćali ka Mačvi po kafanama su nas čekali upravnici restorana ispred vrata, jer su znali da stižu ciganski stočari. Gledali smo za susednim stolovima funkcionere kako nemaju ni dinar keša, nego potpisuju ogromne račune u ime firmi koje su im propadale – seća se Branaleks.
Dok je posmatrao kako se Jugoslavija raspada i truli, njega i njegove desperadose smatrali su knezovima šverca, ljudima na ivici zakona.
Zato žali što niko nije želeo da ulaže u Rome iz Draginja. Zato žali što im „glavonje iz Beograda” nisu dolazili, kako bi stekli nešto od romske mudrosti, nesrećan je što su na njegove oči, a on to dobro zna, poznavao je Jugu u malom prstu, „budale započele rastakanje zemlje”, umesto da dođu na cigansku svetkovinu i upitaju rodonačelnike slobodnog tržišta i prve velike bogataše, kako da, umesto u krvi, plivaju u parama.
Kada su izbili nemiri u Jugoslaviji, Romi nisu pali u bedak, nisu odlazili kod psihijatara, nije ih zakačila depresija, već su počeli da otvaraju privatna preduzeća. Krenuo je eksport-import: kafa, deterdžent, plastika, toalet papir.
Krenuo je novi romski zlatni put: Viena franko Šabac.
– Roba se prodavala po Srbiji, Makedoniji i Crnoj Gori. Najviše je išla plastika i tekstil, čuvena ćebad „ambasador” – jednostavno obrazlaže svoju transformaciju od stočara do veletrgovca akciznom i ostalom robom. Mnogo Roma je tada „tamiće” s farmi preusmerilo ka sekundarnim sirovinama. „Tamići” su ih održali, njima hvala. I to oni, sa „zvučnjacima”, što krstare ulicama velegrada i zavijaju, moleći građane da im prodaju stare šporete, veš-mašine, tranzistore...
Ostalo je svega nekoliko trgovaca stoke u Draginju, koji tove bikove. Ostala je i moda da se podiže palata viša od komšijine, makar i za jednu ciglu. Ostala je i moda da mladi „begaju u Beč”, da cepaju pradedovske genetske šifre, da ih bacaju u Savu, pa su sada dvorci pusti, a naslednike slavnih romskih trgovaca kloniraju u austrijske klozetske radnike.
Njegov sin Željko, ipak, oseća kako ga dedovi mrko posmatraju sa onih portreta. Reč je čistoj romskoj intuiciji, da ne kažem magiji. Željko je diplomirao ekonomiju, radi u školi kao pedagog, potpredsednik je mesne kancelarije, ali đavo mu ne da mira. Svrbe ga prsti.
Dok Branaleks posmatra palatu i gunđa – Eh, da sam ovo izgradio u Beogradu, vredelo bi dva miliona evra – Željko je svestan da su romski kauboji Draginja bili vesnici bogatstva, koji su podizali dvorce, stvarali porodice i borili se protiv bele kuge, slaveći Svetog Nikolu. Bogami, biće opet.
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 18/11/2012
Pogledaj vesti o: Dvor
