Izvor: Vesti-online.com, 26.Okt.2013, 12:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Prva dama, poslednji čin

Do poslednje reči verujem Jovanki kad tvrdi da je među njenim nesuđenim krvnicima bio i general-armije Nikola Ljubičić, potonji savezni sekretar za narodnu odbranu, iliti narodski - ministar.

Milan Jovanović

Jer, kako je govorila, netrpeljivost je bila obostrana: ona je htela da zaštiti Tita, a on i njegova klika da kaparišu fotelju na Belom dvoru. Nije, kaže, prezala da istinu saspe Ljubičiću u lice, >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << a on to nije praštao.

A, kako znam da je general bio oličenje osvetoljubivosti, pogotovo kad su visoki, a uz to i prljavi ciljevi u pitanju?

Takođe sada već pokojni general, tada pukovnik, Andrija Biorčević, pričao je u jednom porodičnom društvu kako ga je jedna neoprezna rečenica umalo koštala karijere, koju je dugo i mukotrpno gradio još od Akademije.

- Bio sam Ljubičićev šef kabineta, a kada je rešio da ode u politiku, rekao sam mu, dobronamerno: Nikola, šta će ti to, nije to za tebe. Ti si vojnik, nisi političar - pričao je Andrija u hladovini, za stolom ispred svoje kuće u Mrčajevcima.

Reakcija je bila munjevita i brutalna: pukovnik Biorčević je poslat u trupu, u šabački garnizon, a porodica mu je ostala u Beogradu. Godinama je ginuo dok, posle mnogo muka i saplitanja, nije zaradio čin generala. A čak i mi, njegovi vojnici, znali smo da ga je zaslužio mnogo ranije.

Ali, Ljubičić ne prašta...

Kako onda verovati generalu Ivanu Miškoviću, koga je Jovanka locirala u istu bandu željnu Titove fotelje, da je Brozova, ustvari, bila ta koja je halapljivo jurila vlast? Čemu pranje biografija i zavera ćutanja toliko godina posle svega?

Sumnjam da je savest u pitanju, toga u ovom slučaju, bojim se, nema.

O ženi s kojom je Jugoslavija i simbolično umrla danas priča ko stigne, i kako stigne. Kao u ožalošćenoj porodici, pojavljuju se rođaci za koje niko nije čuo i prijatelji koji je ni na slici nisu videli. Guraju se na novinske stupce i na televiziju, mada koristi, sem kratkotrajne slave, neće imati. Da uprostimo - nasledstva nema.

Poneki od "upućenih" podsećaju na jurodivog Spasoja iz Kamenice kod Čačka, o kome je već bilo reči baš na ovom istom mestu. Koji je, bajagi, Jovanki masirao promrzle noge dok su se od Švaba krili ispod srušenog mosta u ledenoj Neretvi.

I koji je, ne hajući za Titove gorile, banuo u čačanski restoran "Proleće", a Jovanka skočila te ga izgrlila kao najrođenijeg. "Đe si, Spasoje!!!", viknula je, kaže.

A, Tito se smrk'o, ne beše mu pravo što gleda takav izliv ljubavi prema tamo nekom Spasoju.

Takvih Spasoja se od nedelje, 20. oktobra, kad je Jovanka umrla, pa do danas namnožilo ko pleve. Niotkuda niču saborci iz Šeste ličke, prisećaju se kako je sa samo 17 godina zarobila ceo ustaški bunker, a da je uvek bila prva u jurišu, hrabrija i od muškaraca.

Ne zna se samo da li ti samonikli saborci hvale pokojnicu, ili bi da daju do znanja da su bili tu, ama na metar od tog istog bunkera, jer kako bi drugačije znali za to? I da su, takođe, hrabro jurišali, koji korak iza Jovanke.

Niko od njih, kojih za Jovankinih 33 godine progona nije bilo nigde, nije pominjao Neretvu i Sutjesku, Savu Kovačevića i ostale, ali tu je Spasoje, da dosoli i začini.

Od idolopoklonstva, kome za života nije bila sklona, posle smrti Jovanka izgleda ne može da pobegne. Kao što su je nekad gurali u mrak istorije i među memljive zidove, tako je sada okivaju u zvezde i guraju se u prve redove ožalošćenih.

A, ona to, koliko se sećam, a sećam se, nije tražila ni u poslednjim danima. Neki su, u međuvremenu, u Kuću cveća pokušali da proguraju i popove, valjda da bude glamuroznije, bezmalo kao na Oplencu kad je stigao mrtvi kralj.

Kad je Jovanka u pitanju, naš narod ima pravi izraz za smrt koja donosi izbavljenje i bekstvo od tegobnog života i zlih ljudi: odmorila se, jadna...

Nastavak na Vesti-online.com...