Izvor: Politika, 18.Jan.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pod Ljubišnjom nema čobanica
Na proplancima gde su se vekovima rađale nove ljubavi danas nema ni cura ni momaka. Nekad je u Čelebićima bilo desetak stogodišnjaka, a danas zamalo pa isto toliko neženja
Čelebići – Herceg Šćepan „gospodar humski, vojvoda bosanski i knez drinski”, nije mogao da odoli lepoti svoje buduće snahe zbog čega je svatovima, među kojima je bio i njegov sin Vladislav, koji su hodili bespućem Hercegovine njegovom dvoru gde je trebalo da ženi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sina, naredio da zanoće na planini. Istu noć svekar obljubi snahu. Od tada planina ponad Čelebića, u čijim nedrima se to dogodilo, ponese svoje današnje ime – Ljubišnja. Kažu da je zbog obljube lepotice koja je njemu bila namenjena, Vladislav kasnije i zaratovao sa svojim ocem.
O sudbini prelepe devojke, ratovanju oca i sina, o vremenima sablji i konjanika, jatagana i junaka, pušaka i topova i u njima crnih marama, pričaju u Čelebićima, posebno u dugim noćima i zimskih minusa kada studen i suvomrazica sviju čeljad uz peći „bubnjare”. A zime nikad nisu kraće od sedam meseci, u ovoj varoši fočanske opštine gde je pre rata bilo je pet hiljada duša, a danas ni petina predratnih seljana.
U zanimljivosti ovog kraja spada crkvica Šklopotnica u koju se ne ulazi već silazi i u kojoj je, čak osamdeset godina službovao sveštenik Nikola Popović. Meštani pominju i sveca Momčila Gregurevića koji je, 1945. skončao na najstravičnijim mukama, ali i seljanina Neđeljka Dunjića koji je dao dvanaest volova da se kupi crkveno zvono jer su Nemci u Prvom svetskom ratu ukrali staro zvono, pretopiliga da napravili puščanu municiju.
Đaka je ovde iz godinu u godinu sve manje. Mileta Radanović, koji će u Čelebićima namiriti poslednje godine radnog staža, i otići u penziju veli da je ovde pre četrdesetak godina bilo sedam stotina učenika a danas ih je samo sedamnaest.
U Čelebićima ima stada i čobana, ali nema čobanica. „One će se pre naći u kafićima u Foči nego li na proplancima na kojima su se, uz stada, vekovima rađale prve ljubavi. Na proplancima na kojima se volelo i na vernost klelo kako bi rekao narodni pojac. Nekad smo u Čelebićima imali desetak stogodišnjaka, a danas za malo pa isto toliko neženja”, uzdiše Ljubomir Todović.
„Devetstočetrnaeste došao Švabo u Čelebiće i odmah streljao osamdesetak viđenijih seljana. Tridesetak ih je proterano u Arad. Niko se nije vratio kući. Ne znamo ni gde su im kosti... Ginuli su naši preci i u Drugom svetskom ratu, ali i u poslednjem ratu”, opet će Slavko Brković.
U Čelebićima su seljani podigli i brvnaru i u nju smestili biblioteku i muzej. Odmah je uz crkvicu Šklopotnicu posvećenu Svetom Nikoli.
„Prikupili smo i u naš muzej smestili sve što smo pronašli na tavanima. Tu je i lampa garabituša sa kojom su naši stari silazili u rudnik Šuplju stijenu. Pronašli smo i šarku, zapravo kalup kojim se naše bake šarale gurabije... I makare, spravu za sukanje konopaca i karlice za mleko...U sve je to utkana naša duša gorštačka lepa ko Ljubišnja i velika ko Maglić”, ponosno priča Ljubomir Todović.
U Čelebićima, u kanjonu moćne i zelene Tare, je i kuća Topalovića. Milorada i brata mu Gligora. Nikada se porodica nije delila. I danas ih je dvadesetak pod istim krovom.
„Jeste da se ja pitam i da sam glava porodice. Ali kod nas svi znaju šta im je činiti i tu i ne treba niko ko će voditi napred. Kada bi se nekad išlo u Foču, onda bi isti par obuće koristilo više žena... Kada bi trebao koji dinar u kešu, znalo se gde stoji novac i svak ga je uzimao koliko mu je trebalo. Nikad niko to nije zloupotrebio”, priča starina Gligor Topalović.
Sve se u Čelebiću ljubomorno čuva od zaborava, a za dragog gosta. I ono što je ovde danas i što je bilo juče i davno. I priroda, i nebo iznad brvnara... I uspomene na sveštenika Nikolu Popovića, i na nesrećnike pobijene u ratu, i na Momčila Grgurevića... Ali i uspomene na prelepu snahu koju na Ljubišnji obljubi svekar Herceg Šćepan.
-----------------------------------------------------------
Samo u Beogradu i okolini na hiljade zemljaka
„I ovde su jadi došli kada nam je u Čelebićima ukinuta opština. Tada su počele i seobe. Danas je, samo u Beogradu i okolini na hiljade naših zemljaka. Ne bi oni nikad otišli da se Čelebićima, od onog što je od ovog kraja uzimano, bar malo vraćalo. Za 55 godina koliko se eksploatišu šumska bogatstva ovog kraja odvezeno je gotovo četiri miliona kubika najkvalitenijih trupaca. Da smo, kojom srećom, samo od svakog kubika dobijali po dinar ili marku gde bi nam bio kraj”, pita se Slavko Brković.
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 19/01/2009]
