Izvor: Večernje novosti, 31.Maj.2015, 16:11   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Muharem Bazdulj: Ponovo je vreme danka u krvi

REVIZIJA istorije Drugog svetskog rata u Srbiji počela je kada je koalicija "Zajedno" preuzela vlast u Beogradu 1997. godine. Tada je skinuta petokraka sa Starog dvora i tada su oduzete ulice Ivi Loli Ribaru, Ivanu Milutinoviću i Savi Kovačeviću. Ljudima koji su najsvetliji primeri antifašizma u Evropi i za koje nikakve grehe komunističkog režima ne možeš da vežeš jer su poginuli pre kraja rata. To počinje u krilu vlasti koju >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << čine, da ne spominjem mrtve, Vuk Drašković i Vesna Pešić. Danas, osamnaest godina nakon što je njena vlast oduzela ovoj trojici ulice, Vesna Pešić i drugi iz GSS, poput Žarka Koraća, kritikuju rehabilitaciju Draže Mihailovića iako su sami započeli taj trend. Kao što će kamen koji baciš pasti na zemlju, tako će, ako 1997. godine uzmeš ulicu Ivi Loli Ribaru, 2015. godine biti rehabilitovan Draža. Ovako Muharem Bazdulj, jedan od najboljih i najpoznatijih mladih pisaca na prostoru koji u poslednje vreme zovemo "regionom", komentariše reakcije koje je u Srbiji izazvala rehabilitacija vođe Ravnogorskog pokreta. Sarajevski pisac sa beogradskom adresom, koji nije izbegao da bude uhvaćen u čaršijski sukob takozvanih prve i druge Srbije. Zbog njegovih stavova deo "drugosrbijanske" javnosti, ali isto tako i anonimni učesnici raznih nacionalističkih foruma u BiH, proglasili su ga "srpskim igračem" i gotovo mu nalepili etiketu srpskog nacionaliste. - To je posledica nekoliko mojih tekstova u kojima sam pokušao da poljuljam stereotipnu crno-belu sliku, zato što ni stvarnost nije takva - objašnjava Bazdulj. - Mislim da su antikomunizam i antijugoslovenstvo kosturi u ormanu i prvi greh te "druge Srbije". Ako njima ukažeš na to, kreću "ad hominem" napadi. Ali to me ne dodiruje previše jer sam kroz sličan tretman prošao u Sarajevu kada sam pisao o nečemu što se ne dopada tamošnjoj čaršiji. Na primer - da se ne mogu tek tako otpisati događaji u Dobrovoljačkoj jer tu nisu pobijeni neki "četnici" već klinci koji su bili na služenju vojnog roka. Bio je tu i jedan lekar, otac Saše Radulovića...KOMPLEKS MANjE VREDNOSTI * Žalimo se da se mladi i uspešni ne zadržavaju ovde, a onda dovodimo "strani menadžment" kao čudotvorno rešenje za propale fabrike? - Kod mlađih generacija došlo je, iako to zvuči kao gruba fraza, do gubitka nacionalnog samopouzdanja. Nekada smo imali užasan osećaj superiornosti prema Česima i Poljacima, pričali šta sve možemo sa jednom crvenom u Varšavi... Nekada smo imali osećaj superiornosti, sada kompleks manje vrednosti. * Da li vam se čini da su reakcije na vaše stavove žešće delom i zbog toga što nisu u skladu sa onim što bi se na osnovu vašeg "bošnjačkog identiteta" očekivalo? - Ima toga. To je dogmatska svest koja ne teži nikakvom dijalogu, čak i u širem krugu sličnomišljenika. Ako imalo skreneš smatraš se otpadnikom. Naravno, to ne važi za taj čitav "front". Ima ljudi koji su spremni za neku vrstu nijansiranosti, ali baš zbog toga i oni često budu etiketirani. * Govorite o nedoslednosti dela građanske Srbije u slučaju rehabilitacije Draže Mihailovića. Slična nedoslednost može se pročitati i u reakcijama koje stižu iz regiona? - Čini mi se da reakcije u Hrvatskoj služe da tamošnje vlasti prikriju vlastiti revizionizam koji je ranije počeo i mnogo dalje odmakao. U Hrvatskoj su već devedesetih ne samo izbrisane partizanske ulice nego su one date visokim ustaškim funkcionerima. Neki, poput Mile Budaka, po bizarnoj ideji da su bili pisci, uvršteni su u školske programe. Licemerno je da današnja Hrvatska, koja je već dvadeset godina suštinski bazirana na raskidu sa antifašističkom tradicijom, kao neka Trnoružica koja se budi posle zimskog sna, otkriva da je Srbija krenula da nekoga rehabilituje. * Hrvatska predsednica je kritiku Srbiji zbog Draže uputila iz Blajburga? - Pavelić i Draža ne mogu da se porede. Možda na nekom nivou sa Pavelićem može da se poredi Nedić, ali ni to nije dobra paralela. Pavelić je imao kolaboracionistički sistem iza sebe, sastajao se vrlo često sa Hitlerom, bio njegov blizak saradnik. A iako su Dražine jedinice u određenim trenucima sarađivale sa okupatorom, ne može se reći da je Draža lično imao bilo kakav prijateljski odnos sa vođom Trećeg rajha. Čak je jedno vreme bio na Hitleroj poternici. * Da li smo rehabilitacijom Mihailovića dobili dve paralelne verzije istorije?Mogu li one da ostanu jedna kraj druge ili se ipak mora tragati za zajedničkim istorijskim narativom? - Presuda je tu manje važna, a bitnija je odluka iz 2004. godine o izjednačavanju partizana i ravnogoraca. Te paralelne istorije na zvaničnom nivou postoje najmanje deset godina. Posle Putinovog govora u Beogradu i učešća Srbije na paradi u Moskvi, kao nikad u poslednjih 20 godina osećamo ponos što smo učestvovali u antifašističkoj borbi. A istovremeno imamo rehabilitaciju. Možda ćemo i to za pedeset ili sto godina posmatrati kao što Englezi danas vide Rat ruža. Ali danas, delimično i zbog svega što se dešavalo devedesetih, ove stvari imaju dnevnopolitičku težinu. * Aleksandar Vučić je u Sarajevu poručio da Srbi i Bošnjaci moraju da razmišljaju o zajedničkoj budućnosti. Čini se da Srbija sve više preuzima ulogu nekoga ko želi da zaboravi podele i uspostavi nove odnose u regionu? - Čini mi se da je Vučić shvatio jednu relativno banalnu stvar - da bi se nekom vrstom zajedničke politike Srba i Bošnjaka smirile neuralgične podele u tri države na zapadnom Balkanu. Pored Srbije i BiH, tu je i Crna Gora gde bi saradnja srpskih i bošnjačkih partija mogla da označi novu vrstu političke paradigme. Ako bi došlo do minimalnog konsenzusa o zajedničkom interesu na liniji Beograd - Sarajevo - Tirana, to bi moglo da pacifikuje region. Deluje ohrabrujuće to što se čini da deo međunarodne zajednice koji je imao interes da ovde ima tačke zamrznutog konflikta, sada nastoji da pacifikuje region. * Mislite li da je to moguće s obzirom na eskalaciju priče o "Velikoj Albaniji" i incidente poput onog u Kumanovu? - To je verovatno najproblematičniji faktor unutar naše regije. Napraviću ovde jednu kafansku analogiju - kada je devedesetih postojala ideja da svi Srbi treba da žive u jednoj državi, međunarodna zajednica se tome oštro usprotivila. Danas, kada Albanci imaju istu težnju, imamo samo deklarativno protivljenje. Princip mora da postoji - ako su granice nepromenljive, onda su nepromenljive. Tu naravno dolazimo na pitanje Kosova, koje je verovatno ključno. Svako ko to posmatra sa minimumom objektivnosti i poštenja vidi da je ideja da je taj slučaj "sui generis" - obična glupost. To je zaista otvorilo Pandorinu kutiju. Mislim da se čak ni Putin ne bi usudio da anektira Krim da nije bilo presedana Kosova. * Izgleda da je albanski nacionalizam jedini nacionalizam na Balkanu koji međunarodna zajednica ne osuđuje? - Emil Sioran kaže da čas nacionalizma ne dolazi istovremeno svim narodima. Mislim da je na neki način taj čas kod Albanaca zakasnio. Ali Albanci verovato iz perspektive nekog zapadnog stratega koji posmatra demografske karakteristike izgledaju kao najjača karta u budućnosti. Jedan prijatelj iz Amerike, koji je držao predavanja svuda po Balkanu, pričao mi je kako je svuda, od Srbije do Slovenije, čak i u Sarajevu, slušao priče o tome kako su Amerikanci grozni ljudi. Jedino u Prištini i Tirani su mu plaćali piće kad čuju da je Amerikanac. * Toliko je krvi proliveno u različitim borbama za nezavisnost, a došli smo do toga da živimo u polukolonijalnim državama? - Krleža je u jednom eseju rekao da će Hrvati, ako nekada i dobiju tu nezavisnost o kojoj sanjaju, jedva čekati da je nekom opet daju. I na neki način to se potvrđuje. Najveći albanski pisac Ismael Kadare rekao je da Balkan može da bude svoj na svome ako se dogovore Grci, Albanci i Sloveni. Kada posmatramo Grčku, vidimo da, iako je u EU, ona danas ima pseudokolonijalni položaj. To me podseća na Andrićevu "Travničku hroniku" gde muslimani gledaju ka Istanbulu, Hrvati ka Beču, Srbi ka Petrogradu. Umesto da su upućeni jedni na druge. To možete da proširite na čitav region danas. U srpskim i hrvatskim medijima jedna od glavnih tema je odlazak mladih u Nemačku. Maltene imamo danak u krvi. Oni ovde nemaju perspektivu, a Zapadu je draže da uvozi Evropljane i belce koji su deo istog kulturnog miljea nego stanovništvo pravog "trećeg sveta". NA DELU JE "NOVA ARMANI LEVICA" * Može li "nova levica" da bude odgovor na sve veće nezadovoljstvo građana političkim strankama i liderima u čitavom regionu? - Levica je pokret koji od svog nastanka teži što većoj inkluzivnosti. Istorijski, desnica želi da osnovna prava da što manjem broju ljudi, a levica da se ta baza proširi. Najveća opasnost novih levičarskih pokreta jeste što pokušavaju da rade suprotno. Umesto da budu inkluzivni, oni su ekskluzivni. To je neka "armani" levica, koja traži da budeš fensi obučen i da nipošto nemaš seljački ukus u muzici da bi bio levičar. Leve stranke moraju da nađu način da u svoju gravitaciju ubace "gubitnike tranzicije". Mislim da bi oni koji su izabrali Vučića sa pametnom levicom postali njeni glasači. Čak i u vreme celovitih radikala, uveren sam da njihovi birači nisu bili vođeni nacionalizmom već pre svega osećajem bede i izgubljenosti. Nažalost, levica se, ne samo u Srbiji, pretvorila u jednu vrstu interesne grupe za zaštitu stečenih prava i privilegija. * Ima li u Srbiji stranke koja bi mogla da postane prava levica? - Demokratskoj stranci, koja je nastavak one Grolove i koju je osnivao Pekić, to levičarsko odelo nikada nije dobro stajalo. Puno bliža pravoj levici bio bi SPS da nema tog užasno teškog prtljaga Miloševića. Mogu da zamislim da se mlađe generacije, za koje će devedesete biti davna prošlost, pre okrenu SPS nego nekoj drugoj danas postojećoj stranci koja teži levici.

Nastavak na Večernje novosti...