Izvor: JUGpress.com, 23.Mar.2025, 23:28
Martovske demonstracije 1903: Prvi masovni studentski protest u Beogradu
BEOGRAD
Na beogradskim Terazijama se jednog martovskog dana okupilo oko 5.000 ljudi predvođenih studentima, krenuli su u šetnju preko Kalemegdana, Ulice cara Dušana i Knez Mihajlove, želeći da ponovo Terazijama dođu do Starog dvora, ali ih je u tome sprečio kordon žandarmerije.
Potpis ispod fotografije,Oko 5.000 studenata, radnika, đaka i trgovačkih pomoćnika protestovalo je 1903. u Beogradu, a sukob demonstranata i policije ilustrovao je slikar Mića Popović
>> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com << />
Na beogradskim Terazijama se jednog martovskog dana okupilo oko 5.000 ljudi predvođenih studentima, krenuli su u šetnju preko Kalemegdana, Ulice cara Dušana i Knez Mihajlove, želeći da ponovo Terazijama dođu do Starog dvora, ali ih je u tome sprečio kordon žandarmerije.
Ne, godina nije 2025, već 1903, a demonstranti nisu na ulicama zbog korupcije, već demonstriraju protiv kralja Aleksandra Prvog Obrenovića.
Martovske demonstracije 23. marta po Julijanskom kalendaru, a 5. aprila po Gregorijanskom, bile su najmasovniji skup do tada organizovanovan u srpskoj prestonici, koja je tada imala manje od 70.000 stanovnika, kaže istoričarka Suzana Pajić za BBC na srpskom.
„Bile su to prve demonstracije u Beogradu i Srbiji koje su praćene žrtvama i sukobom sa policijom”, dodaje.
Poginulo je četvoro demonstranata, sedmoro je povređeno. Teško su povređena dvojica žandara, a još 17 njih lakše.
„Srbija iz 19. veka ne poznaje ništa slično, toliki broj ljudi na ulicama zemlja dotad nije videla, što je stvorilo jednu vrstu psihoze i u društvu i kod političara”, objašnjava profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu i autorka monografije o kralju Aleksandru Obrenoviću.
Studenti Velike škole, među kojima su bili pioniri socijalizma u Srbiji Dimitrije Tucović i Triša Kaclerović, kao i učenici gimnazija, radnici i trgovci, uz podršku političke opozicije, digli su se protiv tada već uzdrmanog režima.
Dva meseca kasnije, pobuna protiv kralja Aleksandra i kraljice Drage kulminirala je majskim prevratom, u kojem su zaverenici u srpskoj vojsci predvođeni Dragutinom Dimitrijevićem Apisom ubili kraljevski par.
Time je ugašena dinastija Obrenovića.
Ali martovske demonstracije bile su „samo epizoda” uvertire u majski prevrat, koji je pripreman i pre izbijanja nemira u Beogradu, kaže Danko Leovac, vanredni profesor Filozofskog fakulteta, za BBC na srpskom.
„Ne možemo reći da su demonstracije ubrzale ili uticale na atentat, ne postoje podaci o direktnim vezama zaverenika u vojsci sa organizacijom protesta, kao ni učešća demonstranata u zaveri.
„Neki od demonstranata, poput Tucovića i Kaclerovića, bili su republikanci, socijalisti i protivnici dinastije Obrenović, ali kasnije nisu bili zaverenici”, naglašava istoričar.
Od dezinformacije do nereda
Sve je počelo ranog jutra u Velikoj školi, preteči Beogradskog univerziteta, gde je Tucović, kao 21-godišnji student, održao govor pred kolegama, u kojem je oštro kritikovao dvor i kraljevu vladu.
„Velikoškolska omladina”, koja je u to vreme brojala je oko 150 mladih ljudi, slušala je ‘zapaljive’ Tucovićeve reči, ali osim dela socijalistički orijentisanih studenata i nacionalističke omladine predvođene Ljubom Jovanovićem Čupom, niko nije želeo da mu se pridruži u protestu”, priča istoričarka Rajić.
„Ponavljao je vokabular iz opozicione štampe, govorio da su ministri tadašnje vlade generala Dimitrija Cincar-Markovića ‘prodane duše’ i ‘politički pabirci’, odnosno repovi”, opisuje.
„Govorio je ono što će ubrzo postati glavni program Socijaldemokratske partije, koji je objavljen u julu 1903. i on će biti jedan od osnivača partije”, dodaje Rajić.
Do dva sata popodne, kada je protest formalno počeo, Tucović i saborci nisu sakupili veliki broj ljudi.
Sve je, međutim, promenila vest o navodnoj odluci ministra unutrašnjih dela Velimira Todorovića da trgovački pomoćnici moraju da na ispravama imaju fotografije.
Njihove legitimacije bi tako postale „iste kao i služiteljske, što je trgovački esnaf ocenio kao poniženje”, navodi se u naučnom radu Stranački život u Kraljevini Srbiji krajem 1902. i početkom 1903. godine Miroslava Pešića, profesora Departmana za istoriju Filozofskog fakulteta u Nišu.
Navodi su se pokazali netačnim, jer je gradski upravnik Božidar Maršićanin potvrdio okupljenima da vlast to od njih ne zahteva i da njihovo okupljanje „nema smisla”, te je skup zabranio, zapisao je istoričar.
Ali trgovački pomoćnici su se u dva posle podne okupili kod tadašnje kafane Takovo na Terazijama, gde su im se ubrzo pridružili studenti, učenici i radnici, opisano je u knjizi Martovske demonstracije i majski prevrat 1903.
Autor knjige je Triša Kaclerović, učesnik demonstracija, student Velike škole i jedan od osnivača Srpske socijaldemokratske partije, zajedno sa Tucovićem.
Srbija je u to vreme imala oko 2,4 miliona stanovnika, 86 odsto njih činio je narod sa sela.
Radnika je u celoj zemlji bilo oko 4.000, od čega je 1.400 živelo i radilo u Beogradu, kaže Suzana Rajić.
Ispostaviće se da je vest o legitimacijama bio tek „benigni povod” skupa koji je zapravo bio „protest protiv kralja”, kaže Danko Leovac.
„To pokazuju parole ‘dole s kraljem’, ‘živeo Ustav’ i ‘živela republika’, koje su demonstranti uzvikivali”, ističe profesor.
Prethodno je curenje vesti sa dvora da kralj Aleksandar planira da samovoljno izvrši ustavne promene „podgrejalo nezadovoljstvo u prestonici”, navodi profesorka Rajić u knjizi Aleksandar Obrenović, vladar na prelazu vekova, sukobljeni svetovi.
Od razlaza do prilivanja krvi
Broj učesnika protesta u popodnevnim časovima naglo je porastao na oko 5.000.
Neki od njih „jedva su prikupljani u studentskim menzama i privatnim stanovima”, kako bi se do uveče skup omasovio, kaže Rajić.
„Ti detalji se pomalo preskaču u narativu o demonstracijama”, dodaje istoričarka.
Iako je većina političara iz Narodne radikalne stranke, Napredne stranke i Liberalne stranke, u to vreme tri najveće partije u Srbiji, tada već bila opozicija vladi i da su bili umešani u organizaciju, oni nisu aktivno učestvovali u demonstracijama.
Usled neuspeha da se posle šetnje centrom Beograda približe Starom dvoru, demonstranti su pokazali „izazivačko držanje”.
Vatrogasce koji su upućeni da ih rasteraju šmrkom „zasuli su kamenicama”, piše Rajić u knjizi.
Policija nije nije imala naredbu od kralja da puca na okupljene.
Upravnik Beograda Božo Maršićanin naredio je policiji da ne upotrebljava silu protiv demonstranata, već „samo da beleži kolovođe i glavne krivce ovih krivica, pa će se kasnije uzeti stvar u postupak”, zabeleženo je u njegovim Upraviteljevim beleškama.
„Vrlo je zanimljivo da Maršićanin i Triša Kaclerović o događaju govore gotovo istovetno, a identično opisuju i ulogu dvora, odnosno kralja u njima.
„Kaclerović je pisao o mirnom protestu, čak i o razilaženju demonstranata, navodeći da bi se sve mirno i završilo da posle formalnog kraja skupa nije došlo do incidenata”, priča Suzana Rajić.
Potpis ispod fotografije,Spomenik Dimitriju Tucoviću na beogradskom Trgu Slavija
Tucović je proglasio kraj zvaničnog skupa oko pet sati posle podne, kada su učesnici ponovo otišli na Kalemegdan, gde je uveče sve pokvarila „bezazlena čarka između policajca i jednog mladog radnika, kada je ovaj drugi lako ranjen” i usledila je pucnjava, zapisala je istoričarka.
Ubrzo je na ulice izašla i vojna konjica, ali pod naredbom „pazi, ne gazi”, na šta je „sakupljeni svet sa trotoara klicao ‘živela vojska'”, prepričao je Kaclerović u knjizi o demonstracijama.
„Postoji čak priča da je na Kalemegdanu jedan pukovnik oduzeo pištolj žandarmu koji je počeo da puca u studente, ali to je na nivou glasine i ne znamo koliko je verodostojna”, dodaje Danko Leovac.
Posle kratkog sukoba u kojem je poginulo četvoro demonstranata, uz 26 povređenih na obe strane, demonstracije su završene oko devet uveče.
Uhapšeno je 120 ljudi, a 20 ih je zadržano u pritvoru, dodaje Rajić.
Izvor: BBC
I ovo Vam može biti interesantno
Pogledaj vesti o: Dvor
