Izvor: Blic, 11.Sep.2011, 03:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ibrica Jusić: Živimo u vremenu dekadencije
Ima jedna konstanta koja se proteže kroz život, to je romantika - rekao je Ibrica jusić, proslavljeni kantautor koji za „Blic“ govori o svojim pesmama, žudnjama, viđenjima, odlikama vremena nekad i sad...
Razgovor sa Ibricom Jusićem rađen je, kako i dolikuje, na Stradunu, nadomak čuvenih skalina, ispred Kneževog dvora. Rađen je u ponoć kada se, kako pesnici kažu, stvari jasnije vide. Rađen je tople avgustovske >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << noći nakon maestralnog koncerta Beogradske filharmonije pod dirigentskom palicom Zubina Mehte.
Ugledavši proslavljenog kantautora među uistinu brojnom, oduševljenom publikom na pomenutom koncertu, potpisnik ovih redova ga je, prilazeći mu kroz gužvu, i rečima i pogledom zamolio za intervju. Zastao je na trenutak s izrazom lica koji je govorio da mu novinari u datom momentu baš nisu neophodni, potom se blago nasmešio i, dok je još odzvanjao pljesak dlanova u publici, rekao: ”Kako reći nešto negativno, kako vas odbiti posle ovako veličanstvenog koncerta...”.
Dakle, utisci?
- Bio je to praznik za srce i dušu i uši i oči. Zaista sam srećan da se ovako nešto dogodilo. Davno je bilo kada sam prvi put čuo za Mehtu, kada je celim mojim bićem prostrujao trag njegove dirigentske palice, kada je postao predmet mojih snova... Tako da sam noćas na javi odsanjao jedan davnašnji san. I Beogradska filharmonija, o kojoj sam dosta toga čuo i čitao, zvučala je izvrsno.
Ibrica Jusić i gitara jednako je mladost mnogih generacija. Primećujete li možda neke razlike?
- Svako vreme donosi svoje... puno se toga promenilo, i u Dubrovniku koji sve više postaje mesto zvano njupalicu nego mesto gde čovek može videti decu kako se igraju i mlade kako hodaju zagrljeni. Ulice i trgovi gde su se deca danju igrala, a mladi provodili večeri uz gitaru, nežnost, vino... danas su ispunjeni stolovima. Na neki način Dubrovnik nije više ono što je bio, od grada romantike postao je grad turizma. No, okrenut sam svetovima koji još u meni žive, već 47. godinu sviram leti u ponoć... Verujem da ima jedna konstanta koja se proteže kroz život, to je romantika.
Živimo u vremenu koje nije naklonjeno romantici. Brojni stručnjaci ističu da mu je jedna od ključnih odlika komercijalizacija...
- Da, nažalost. Ipak, mislim da mora doći do neke katarze, da će ljudi početi ponovo da se okreću i nekim drugim, duhovnim vrednostima. Lično, odavno sam shvatio da je meni materijalno posledica duhovnog, a ne obratno, ako je obratno uopšte moguće. Jer, što znači trčati 60 godina za materijalniim, a posle to davati doktorima. Svet pravi velike greške i podvale. Recimo, za mene velika podvala je otuđenje, pogotovo kod mladih ljudi. Rranije ste imali plesnjake, sad imate diskoteke. Samo u Dubrovniku imali ste petnaestak mesta gde ste mogli zaplesat, privit se uz nekog uz muziku... Upoznate curu, pa je birate za ples, a bog vam dao krasna čula vid, dodir, miris... pa kad je privijete uza se, ceo svet je vaš. Danas mladi idu u te diskoteke, DJ tulume... ne mogu se tu međusobno ni čuti ni videti, nema komunikacije, nema kontakta. Kad ih čovek vidi kako se samo tresu, poveruje u Darvinovu teoriju. A opet, iste te mlade ljude vidim na svojim koncertima, 70 odsto njih se nije ni rodilo kada su pesme koje pevam nastajale, vidim da u njima, prirodno, ima i čežnje i nežnosti i romantike... Verujte, niko srećniji od mene kad to vidim.
Kog je žanra ovo vreme u kom živimo?
- Nema žanra, ovo je vreme dekadencije.
Da li su na koncertima i dalje hit "Mačka”, "Lubi san”, "Ljubi vašu šćer”...
- To je klasika, stvari bez koji koncert ne može proć. A stvaram i pevam kao što živim, a živim kao što pevam. Jedno bez drugog ne ide.
Imate li među svojim pesmama neku koja je vama lično najbitnija, najdraža...?
- Sve su moje. Svaka od njih nastala je u posebnom raspoloženju, u nekom segmentu života. Imam ih na programu oko 50, neke od njih pisali su i drugi autori, i nikad ne znam baš tačno koje ću da sviram, to se samo od sebe nametne na koncertu, zato i nemam unapred štampane programe. „Mačka" je, recimo, nastala u periodu kad je moja koleginica Gabi Novak pevala "Gazi, gazi srce moje”, a inspiricija je bila jedna uzbudljiva ljubavna priča. Drago mi je što, da tako kažem, moje pesme teraju ljude na razmišljanje, odnosno ljudi pamte njihove reči. Važne su mi, i vidim publici drage, i druge stvari koje sam radio. Recimo, obrada pesama Leonarda Koena na hrvatskom, album "Histerija”. Zatim, da pomenem, album "Amanet”. Moja majka je poreklom iz Hercegovine, u našoj kući su se slušale kancone, klasika i sevdah. Ta muzika, koju sam radio sa drugim kolegama među kojima je i Omer Pobrić, virtuoz na harmonici, je doživela veliki uspeh na festivalima u Montrealu i Oslu. Treba spojiti tradiciju sa modernim vremenom.
Da sam bio mudriji ne bih mislio o 350 evra penzije
Kad se okrenete iza sebe, da li biste nešto menjali?
- Možda bih bio malo pametniji u nekim stvarima, ali u suštini ne bih. Dat mi je talenat, a to će reći i zadatak. Ovo što sam radio i radim više smatram zadatkom nego zanimanjem. Jer da sam se bavio zanimanjem, posvetio bih se tapetarsko-dekoraterskoj struci, pogotovo što sam u Parizu završio restauraciju stilskog nameštaja. Danas bih imao ko zna šta sve i ne bi mislio da mi je umetnička mirovina 2.500 kuna (oko 350 evra prim.aut.). Ali ipak imam zadovoljstvo da sam zahvaljujući umetnosti prošao ceo svet, upoznao divne ljude, živeo jedan ispunjen život.
