Izvor: Politika, 30.Jun.2012, 23:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I posle Tita – papa
Fotografije Benedikta Šesnaestog koga je snimao pokojni Ivo Eterović, sada su ekskluzivne razglednice
Više od deset godina, slavni fotograf Ivo Eterović je teleobjektivom držao na nišanu vođu druge Jugoslavije i njegovu suprugu, a jedna od legendi kaže da su bezbednjaci na Belom dvoru kod obućara naručili specijalne cipele sa gumenim đonom, kako Ivo ne bi remetio san Tita i Jovanke, šunjajući se po odajama zabranjenog grada. Kada je njegov angažman prekinut, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << šjor Ivo je, sa imidžom prvog paparaca na crvenom dvoru, ulovio još jednog kapitalca, unevši u svoj revolucionarni slogan religiozne elemente, pa je poslednjih godina, pred smrt, njegov moto glasio: „I posle Tita – papa”.
Elokventan i probojan, opako duhovit ili duhovito opak, sa vezama u najvišim svodovima moći, kao najbolji primer da ukrštanje Splićanina i Beograđanina stvara žilavu i retku vrstu koja lako preživljava na dugačkom balkanskom lancu ishrane, postao je ekskluzivni fotograf nikog drugog do pape Benedikta Šesnaestog, lično.
Od novembra prošle godine, Ivo Eterović je na onom svetu i sasvim je sigurno da ni u večnim lovištima nema mira, već svojim fotoaparatom pravi ekskluzivne aranžmane sa još nekim slavnim momcima.
Ali šta se posle njegove smrti na ovoj strani večnosti dogodilo sa hiljadama fotografija pape Benedikta Šesnaestog, koga je Ivo fotografisao na službenim nastupima, za Uskrs i Božić, u bazilici Svetog Petra, ili na drugim mestima velikih vatikanskih svetkovina?
Doktor Milutin Novaković, kancelar beogradske nadbiskupije i sekretar beogradskog nadbiskupa Stanilava Hočevara, kaže da je fotografisanje pape bio projekat između beogradske nadbiskupije i gospodina Eterovića.
– Beogradski nadbiskupu Stanislav Hočevar omogućio je Eteroviću boravak u Rimu, u Kući Santa Marta, koja se nalazi u samome Vatikanu, gde inače odsedaju kardinali i biskupi. Neki od njih čak tu i žive. U toj kući su, recimo, boravili kardinali za vreme izbora pape. Ivo Eterović je imao priliku da u različitim situacijama fotografiše Svetoga oca papu Benedikta Šesnaestog, a sve sa ciljem da se od tih fotografija napravi kolekcija ekskluzivnih razglednica većih dimenzija nego inače, koje se dele kao poklon gostima beogradske nadbiskupije, crkvenim velikodostojnicima, državnicima ili privatnim osobama – otkriva nam sekretar beogradske nadbiskupije, ustupajući „Politici” neke od razglednica sa Ivinim potpisom, koje se dele i prilikom poseta nadbiskupa Hočevara inostranstvu.
Ivo Eterović je papine portrete završio tri godine pre smrti. Vrata Svete stolice odškrinuo mu je i njegov blizak rođak, biskup Nikola Eterović, koji prema tvrdnji kancelara beogradske nadbiskupije, ima izuzetno veliki ugled u Vatikanu, s obzirom na to da je sekretar biskupske sinode. To telo je direktno podređeno Svetom ocu, on je saziva kada misli da je to potrebno, potvrđuje izbor članova, te određuje i imenuje i druge članove, utvrđuje sadržaj pitanja koja Biskupska sinoda proučava, određuje red raspravljanja…
Dogovor između beogradske nadbiskupije i Ive Eterovića, međutim, ima svoju predistoriju, koju mi je, nekoliko meseci pre smrti, ispričao rođeni Splićanin, davno nastanjen u Beogradu.
Pre nekoliko godina, čekao je na milanskom aerodromu da se ukrca u avion za Beograd. Primetio je Radovana Bigovića u svešteničkoj odori. Sjajnog gospodina, kako ga je nazvao. Takođe nedavno preminuli Bigović, ugledni intelektualac i duhovnik Srpske pravoslavne crkve, bio je u društvu beogradskog nadbiskupa Stanislava Hočevara.
Nadbiskup se, oduševljen, obratio Eteroviću:
– Znam ko ste vi. Vi ste fotografirali maršala!
Ivo je uzvratio lakonski:
– Potvrđujete moje saznanje da Udba i popovi sve znaju!
– Ti gospe, nastao je opšti smeh u avionu – pričao je Eterović o svojoj prvoj ispovesti, na 10.000 metara.
Mesec dana posle susreta u avionu, dobio je oprost svih grehova sa najvišeg mesta. Stanislav Hočevar ga je pozvao na kafu i upitao ga:
– Da li biste fotografirali papu? Konsultovao sam Vatikan i oni su zainteresovani.
Ivo je nadbiskupu odgovorio brzo i sa onom dozom provokacije kojom je šarmirao Broza i davno otvorio vrata socijalističkog zmajevog gnezda u Užičkoj ulici. Doduše, kod Tita se otkravio tek posle trećeg „čivasa” sa sodom. Sa nadbiskupom je već bilo lakše. I nije bilo viskija.
– Rođen sam kao katolik, pa sam decenijama bio crveni. Sada sam roze. Dakle, slikaću papu – odgovorio je Hočevaru.
Tako je na reč postigao sporazum o kome maštaju mnogi fotografi sveta. Ali kada je u pitanju splitski berekin, ništa nije bilo nemoguće.
To je, zapravo, bio Ivo. Renesansni lik, duh koji hoda i seva blicem, zalutao u vremenu i prostoru, jednako poštovan i od pravoslavaca i od katolika, koji obitava kao spomenik jednog vremena u kom smo bili normalni.
I, činilo se zaista da je šjor Ivo besmrtan, kao hrvatsko-srpski jedinstveni mutant koji čeka da odradi posao sa Vatikanom, pa da se onda konačno baci na estradu, loveći kadar kako Severina u zamku projektovanom po doktrinama feng-šuija, negde u Vojvodini, noću šeta s viskom u drhtavoj ruci, proveravajući gde su opasne podzemne vode koje stvaraju nesanicu njenom mužu, srpskom kralju bakra...
Ali, ništa od tih fantastičnih ideja. Ivo je zauvek otišao.
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 01.07.2012.
Pogledaj vesti o: Dvor
