Izvor: Glas javnosti, 17.Maj.2009, 04:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Baletanke umesto barbika
„Podmoskovske večeri“ su se, uz lagane zvuke balalajke, spuštale na dvor, na kom su kneginjice bdile nad posteljom mlade bolesnice. NJena majka, Sofija, već je bila u ciganskom taboru, tražeći najodvažniju, a pri tom osobu čistog srca, koja bi sa vrha okrutne planine donela čudotvornu biljku, koja će je izlečiti... I, sve bi delovalo kao bajka, da mlada bolesnica, ne mogavši više da glumi utučenost, odjednom nije, iz sve snage- prasnula u smeh. NJen potez propratili su i ostali, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << te su se, i tabor i dvor, u jednom trenutku od smeha zacenili, i tu je bio kraj...
- Aman, deco, uozbiljite se, skoncentrišite se, još samo pet časova do predstave, a vi se smejete. Hajde da probamo još jednom- utrčava u ciganski tabor Branka Milenković iz Studija za savremeni pokret „Via gratie“, uvodi red i daje balerinama instrukcije.
Potom se omalenom salom ponovo razležu zvuci ruske muzike, Ciganke i kneginje ovog puta probi pristupaju daleko ozbiljnije, obećavajući da će, do 13. juna, kada će se svojom koreografijom na temu Rusije publici predstaviti u sali bioskopa „Palas Šumadija“, sve biti cakum-pakum.
- Svake godine, na završnom nastupu, predstavljamo po jednu državu- dosad smo radili Kinu, Egipat, Španiju, Meksiko...Trudimo se, pri tom, pošto ovo nisu samo časovi baleta, da kroz tekst predstave naučimo decu da pravilno artikulišu glasove, da nauče i nešto o kulturi i muzici određene zemlje... I, sve pravimo sami, kostime, scenografiju, scenario. Sad smo negde na sredini, jer na jednoj predstavi obično radimo po dva meseca, pa to možda izgleda malo haotično, malo se unervoze kad nam gostuju mame, ali se do generalne probe uteramo u red. Svake godine tradicionalno nastupamo i na velikoj smotri koreografa, koja se na Vrbicu, povodom Svetskog dana igre, organizuje u Domu sindikata- priča Branka, dok objašnjava kako je, tokom višedecenijskog rada s decom, shvatila da je najbitnije svakome pružiti šansu da iskaže svoju kreativnost i individualnost.
Među tridesetak balerina koje vežbaju u ovom studiju, što onih malih, kojima je tek tri, četiri godine, do onih, već ozbiljnih tridesetogodišnjakinja, ima, priča Branka i talentovanih i manje talentovanih za igru. Ali, da igraju ovde mogu svi.
- Ne opterećujemo ih suknjicama i baletankama, najvažnije je da im je komotno dok igraju. Bavimo se pokretom, pa je nebitno da li neko ima dve leve noge ili ne, bitno je samo da osećaju muziku- priča Milenković, dok se, uz zvuke daira, proba zahuktava.
- Više mašite tim maramama, sve na istu stranu- usmerava učiteljica baleta, dok nam Milena, jedna od najstarijih među njima, priča kako se, iako bivša odbojkašica, pre nekoliko meseci odvažila da uđe u baletske vode.
- To je za mene bio eksperiment. Lepo je, zabavno, posebno zato što se nikad ranije nisam bavila plesom...Ipak, ne smeta mi što sam početnik među balerinama koje su često i dvadesetak godina mlađe od mene. Profesor sam fizičke kulture, pa i inače radim s klincima, pa učim malo ja od njih, malo oni od mene... Uz to, deca daju toliku količinu pozitivne energije...- priča Milena, dok svoje impresije, pomalo bojažljivo dobacuju i one mlađe...
Trogodišnja Jana, krijući se iza starijih drugarica, kaže samo da voli da igra, Anđela se hvali kako na ovim časovima svašta nauče, pa to posle mogu da pokažu mamama i tatama, dok Anđelina priznaje da je, onog trenutka kad se, posle aplauza poklone publici na bini, ipak najzabavnije... Natalija, jedna od iskusnijih balerina, sa četvorogodišnjim stažom, kaže da joj je zadovoljstvo što uvek uči nove koreografije, nosi najlepše kostime, peva, glumi.
- Branka je najbolja profesorka, koja nas uči da uvek budemo nasmejane-zaključuje Natalija.
