Izvor: Blic, 22.Jun.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žudnja za životom
Žudnja za životom
Natpis 'Žudnja za životom' na tabli okačenoj na ulazu pored Ambasade Japana u Beogradu, koja trenutno zastupa interese Nemačke, kao da najbolje objašnjava redove mladih ispred ove, ali i većine drugih ambasada u srpskoj prestonici. Nezvanični podaci govore da je tokom decenije ratova, krize i stradanja oko 300.000 mladih napustilo Srbiju, koji rasuti od Kalifornije do Sidneja i od Rta dobre nade do Stokholma, rade kao konobari, prodavci, taksisti, bejbisiterke, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ali i kao uspešni poslovni ljudi u međunarodnim korporacijama i profesori stranih univerziteta.
Preciznih podataka o broju otišlih nemamo, a raspon je vrlo širok i ide od 50.000 do 600.000 ljudi objašnjava dr Refik Šećibović iz Alternativne akademske obrazovne mreže.
Kategorije onih koji su odlazili su različite. Do 90-ih godina to su bili pretežno radnici i ljudi s nižim kvalifikacijama. Od '91. godine i ratova odlaze naročito visoko obrazovani kadrovi. Takođe je karakteristično da do '90. odlaze uglavnom ljudi iz manjih mesta, a poslednjih godina najviše iz Beograda. Najveći broj je iz kategorije stručnih ljudi od 25 do 40 godina, ali se još ne oseća njihov nedostatak, jer naša privreda ne radi. U poslednje vreme javlja se i trend odlaska srednjoškolaca koji ne žele ovde da studiraju, ali sve češće odlaze i pedesetogodišnjaci kaže Šećibović.
Ako je otišlo 50.000 visoko obrazovanih ljudi, a godišnje u Srbiji, prema Šećibovićem rečima, diplomira oko 10.000 ljudi, znači da je otišlo pet generacija studenata. Fakultetsko školovanje svakog od njih košta oko 4.000 dolara, pa je samo na tome izgubljeno oko 200 miliona dolara. Povraćaj novca, koji bi svojim radom u Srbiji vratili ovi kadrovi, premašuje milijarde dolara.
Njihov odlazak dovešće do drastičnog pada znanja i naše sposobnosti da se uključimo u svetske tokove. Još gore od toga, postajemo stara populacija, pa nam se može desiti da nam mlada populacija bude u inostranstvu, a stara u zemlji. Mladi su lakmus stanja u društvu, i ako oni odlaze, znači da nešto treba menjati. U zemlji će nam ostati samo oni koji nemaju šanse u inostranstvu tvrdi Šećibović.
Šansu u inostranstvu, stojeći satima u redovima za nemačku vizu, u ograđenom prostoru ispred ambasade zajedno sa još nekoliko desetina građana, po vrelom letnjem danu, već treći put traže Milan i Vesna, mladi bračni par iz Inđije. Ponovo bez uspeha. Vesna sa suzama u očima i 'knedlom' u grlu ne progovara, dok joj se pogled zadržava na natpisu: 'Žudnja za životom'. Milan iznerviran priča:
Sve ti je ovo ludnica. Više me ni 'p' od politike ne zanima. Trudim se da budem samo fizički ovde, a da me ovo što manje dotiče. Vesna je iz Bosne i srećom ima njihov pasoš, pa pošto ima tetku u Nemačkoj, pokušavamo da odemo kod nje. I to ne zato što smo baš gladni. Ja sam konobar, ona ne radi, ali imamo kuću u Inđiji i stan u Novom Sadu i pristojno živimo. Ali neću u ovoj ludnici da podižem decu objašnjava Milan.
Bez vize je ostala i Svetlana, sekretarica u jednoj kako kaže pristojnoj firmi, koja kao podstanar u Beogradu ne može da opstane. Želi da pobegne iz promašene zemlje i od promašenog života.
Moji su iz unutrašnjosti, i od porodice višeg srednjeg sloja pretvoreni su u socijalne slučajeve. Zato pokušavam da odem kod nekih prijatelja, a spremna sam da radim bilo šta, da perem sudove, čistim. Bar u početku, dok se ne snađem. A ako uspem da odem, ne verujem da ću se ikad vratiti.
Dr Goran Milićević, profesor Ekonomskog fakulteta, smatra da će se samo mali broj mladih vratiti, najviše jedna trećina.
Ovde nikada neće uspeti da zarade kao napolju, a postoji i psihološki faktor da se kod nas povratak doživljava kao neka vrsta poraza. Većina tih mladih ljudi zapanjujuće se dobro snađe u inostranstvu već posle nekoliko godina. Ima i sporadičnih povrataka koji nisu motivisani neuspehom, već nemogućnošću da se naviknu na, pre svega, američki način života. Ipak, većina ni ne razmišlja o povratku, jer čemu bi se vratila. Odliv mladih je nenadoknadiv gubitak koji i kada dođe do promene režima neće moći da se prevaziđe za nekoliko godina. Biće potrebne decenije. Deluje deprimirajuće da će za koju deceniju biti više Srba u dijaspori nego u matici kaže Milićević.
Jedna od onih koja tvrdi da se nikada neće vratiti u Srbiju je i Zorana (26) iz Beograda, koja je '96. godine kao student književnosti otišla s mužem u Toronto, gde je završila studije lingvistike. Prošle godine na američkoj lutriji dobijaju zelenu kartu i sele se u San Dijego.
Otišla sam zato što je bilo nepodnošljivo. Nisam mogla da podnesem očaj i potpuno beznađe. Tamo su brojne mogućnosti i život koji te ponese ne ostavlja ti vremena za nostalgiju. Uostalom, Dučić je rekao da je nostalgija izmišljena reč, jer sve zavisi od tebe priča Zorana.
Mladih, koji još veruju da nešto zavisi od njih, ipak ima i u Srbiji. Jedan od njih je i Vukašin Petrović, student Fakulteta političkih nauka, istaknuti aktivista 'Otpora'.
Nisam otišao iz zemlje jer želim da budem građanin Evrope koji živi u Beogradu. Razumem razloge mladih koji su otišli, ali iz istih razloga ja želim ovde da se borim. Ovde sam rođen, ovde su mi prijatelji i želim ovde da ostanem. Moja vizija je da Evropa dođe ovde, i to je moguće, jer ako smo 90-ih bili pred vratima Evrope, verujem da ćemo vrlo brzo ta vrata i otvoriti. K. PRERADOVIĆ
