Izvor: Glas javnosti, 21.Dec.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zloslutni biro u Briselu
Na austrougarski revanš „miriše“ stav da „Vojvodina predstavlja sastavni deo jedinstvenog kulturnog, civilizacijskog, ekonomskog i geografskog prostora srednje Evrope“.
Ideološka matrica se u međuvremenu promenila. Ondašnja socijalističko-samoupravna paradigma zamenjena je aktuelnom „evroreformskom“ retorikom kojom vrvi sadašnji predlog statuta, ali je na delu ostala ista maligna kombinacija inertnosti, gluposti, straha i oportunizma.
„Šta nas snađe?!“
>> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << />
Narod uglavnom gleda svoja posla, a elita uglavnom gleda svoje trenutne interese. A onda se posle svi pitaju - „šta nas snađe“ i „kako nam se to dogodilo“?
Prekratak je ovo prostor da bi se navela sva više ili manje problematična mesta iz predloga vojvođanskog statuta. Ali je, na primer, dosta indikativan plan 16, u kojem se, pored ostalog, kaže da „AP Vojvodina zaključuje međunarodne ugovore u oblastima iz svoje nadležnosti“ i da „može osnovati predstavništva u regionima Evrope i Briselu“.
Uhu, neizvežbanom za pravne finese možda i može promaći semantička nijansa između „zaključivanja međunarodnih ugovora“ o kojima govori predlog statuta i jedino primerene, ustavne i zakonite formulacije o sklapanju „sporazuma o saradnji“, uz odobrenje vlade. Ali, svakome ko je poslednje dve decenije živeo na ovom tlu ne može a da ne zazvuči poznato - a i pomalo preteći - „osnivanje predstavništva u Briselu“. I ne može se ne setiti kako je i u Hrvatskoj, kao i u Sloveniji i Crnoj Gori početak secesije pratilo stvaranje „privrednih i kulturnih predstavništava“ po važnim zapadnim prestonicama, a sve radi promocije njihovih „privrednih, kulturnih, naučnih itd. kapaciteta“.
Pominjanje Crne Gore u ovom kontekstu uopšte nije slučajno, ni bezrazložno. Jeste da su razlike brojne i da uglavnom - sem veličine i brojnosti - sve idu u prilog crnogorske državnosti. Ali princip bi, plašim se, mogao biti isti.
Sličan je procenat manjinskog stanovništva. Sličan je put pretvaranja regionalnog i administrativnog u neki (para) nacionalni identitet kod dela većinskog naroda. Slična je dvostruka igra „međunarodne zajednice“, suseda i Evropske unije. Slična je apatija u ostatku države. Slična je nemoć i lakomislenost („ma, neće oni nikud“) beogradske političke čaršije koja to sve ravnodušno posmatra i još pokušava da problem iskoristi u međusobnom nadgornjavanju i obračunima. Slična je opasnost koja se nadvija nad državom čije jedinstvo i funkcionisanje umesto na jasnoj strukturi i nedvosmislenim pravilima počne da zavisi od ličnog odnosa između stranaka i lidera.
„Srednja Evropa“
Uostalom, dovoljno je samo pročitati prvi član u kojem se Vojvodina definiše kao „višenacionalna, višekulturalna i višekonfesionalna demokratska evropska regija“ (podvukao Đ. V), pa da se shvati da je evropsko određenje esencijalno, a ono srpsko („autonomna pokrajina u sastavu Republike Srbije“) više faktografsko, potencijalno promenljivo i takoreći fakultativno. A ako bi neko u tom pogledu još mogao da ima bilo kakvih nedoumica, one otpadaju pri pogledu na drugi stav istog tog (prvog!) člana u kojem se kaže da „Vojvodina predstavlja sastavni deo jedinstvenog kulturnog, civilizacijskog, ekonomskog i geografskog prostora srednje Evrope“.
KAD JE TITA NESTALO...
Zanemarimo li spoljnopolitički faktor, SFRJ se raspala kada je nestalo Titove harizme i kada je došlo do sukoba između republičkih partijskih oligarhija. Žabljačka Jugoslavija je počivala na dogovoru i odnosu između SPS-a i DPS-a, tj. Miloševića, Bulatovića i Rukanovića - i kada su se oni posvađali država je zapala u agoniju. Ne bi bilo dobro da i sudbina nove, post-jugoslovenske („postkosovske“?) Srbije postane zavisna od dobrih ili loših odnosa između Borisa Tadića i Bojana Pajtića, odnosno dva krila Demokratske stranke.
