Izvor: Politika, 30.Mar.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zabrinjava me kult slavnih
U mojoj generaciji maštali smo da postanemo astronauti ili doktori... Sada mladi žele da budu slavni. To je posledica rijaliti programa. I sramota je što je tako
EKSKLUZIVNO: MALKOM LAV
Malkolm Lav (54) je dugogodišnji novinar i autor dokumentarnih emisija na Bi-Bi-Si radiju i televiziji i u Srbiju je došao u okviru projekta „Laboratorija slavnih”, projekta Britanskog saveta i RTS-a. Zanimljivo je da je, pre novinarstva, bio baptistički sveštenik >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji potiče iz stroge porodice u kojoj je mnogo toga bilo zabranjeno, od gledanja televizije, do slušanja muzike ili odlaska u pab ili diskoteku. Već na početku studija, sa 20 godina se zaljubio i oženio katolikinjom (iz protesta na venčanju nije bilo gostiju sa mladine strane) i ubrzo dobio troje dece... Desetak godina kasnije, njegov život se iz korena promenio i posvećeni sveštenički život je zamenio putovanjima po svetu sa mikrofonom i kamerom.
Ko Vas je uputio u tajne novinarstva?
Još tokom studija teologije bio sam zainteresovan za novinarstvo i pohađao sam kurseve o medijima i naučio sve što sam mogao o radiju i televiziji. U međuvremenu sam diplomirao i postao baptistički sveštenik, nastavljajući porodičnu tradiciju, ali sam u susretu sa ljudima, njihovim problema i nesrećama osetio da, nudeći im utehu i sam imam mnogo nedoumica i pitanja... I u jednom trenutku sam shvatio da moja vera više nije toliko jaka i da je vreme da nešto promenim u životu... Imao sam mnogo prijatelja koji su radili u medijima i pomislio da bih, možda mogao da postanem novinar. Istovremeno bio sam veoma zainteresovan za dešavanja u Centralnoj Americi: Nikaragvi, Gvatemali i Južnom Meksiku i odlučio sam da krenem tamo. Obratio sam se ljudima iz Bi-Bi-Sija koji su me podržali i dali mi neku vrstu garantnog pisma u kojem je pisalo: „Molimo vas, pomozite ovom čoveku da...” Tamo sam snimio fotografije i napisao prve tekstove i priloge za radio, ali nisam još tačno znao šta želim da radim. Kad sam se vratio u Englesku, otišao sam u Bi-Bi-Si, konkurisao za nekoliko radnih mesta i zaposlili su me kao istraživača na radiju. Moj posao se sastojao od mnogo telefoniranja, proveravanja činjenica za emisije i susreta sa ljudima...
Kako ste se našli ispred mikrofona?
Urednici iz radio-programa Bi-Bi-Si 2 našli su podatak da se najveći broj samoubistava dogodi noću, između jedan i tri sata. Moja šefica je upitala da li znam nekoga ko bi bio spreman da ljudima koji se osećaju usamljeno i beznadežno uputi reči ohrabrenja. Odgovorio sam joj da poznajem pravog čoveka za tu emisiju – i rekao da sam to ja! Tako je nastao tok šou koji je bio na programu u tim kritičnim satima i u koji sam pozivao goste koji umeju da mudro i sugestivno pričaju i uliju nadu i pomognu im da pronađu i svetliju stranu... Kada sam primio prvu platu, video sam da na kovertu piše Melkolm Lav, autor. Tako sam saznao da sam unapređen.
Koji je bio sledeći korak u karijeri?
U međuvremenu sam prešao u redakciju dokumentarnog programa jer i dok sam bio sveštenik, navikao sam na to da razgovaram sa ljudima o njihovim problemima ili radostima gledajući ih direktno u oči. Proveo sam devet meseci u svojevrsnom odeljenju za razvoj u kojom se obučavaju novinari, voditelji i budući autori emisija.
Koja je tajna dobre dokumentarne emisije, to se svima čini jednostavno, ali nije tako...
Za mene je dobra priča – ona koja je neočekivana. Ako gledalac zna naslov emisije i redakciju iz koje je, ne treba da bude unapred siguran u to šta će sve u njoj videti. Formula je dobra priprema i opsežno istraživanje, jer se samo tako može naići na nešto nepredvidivo. Dobra „ljudska priča” može biti tužna i uznemirujuća ali mora i da pokaže kako ljudi uspevaju da prevaziđu poteškoće i publika mora da pronađe nešto sa čim će se identifikovati, što će joj biti prepoznatljivo barem u emociji... Priča mora biti kompaktna, bez rasplinjavanja i gledalac ili slušalac mora iz nje da nauči nešto novo.
Na koju ste Vašu emisiju posebno ponosni?
Snimio sam u Nikaragvi, Amerikanca, člana grupe „Veterani za mir”, nekadašnjeg borca iz vijetnamskog rata koji je bio i agent CIE i čiji je „posao” (koji je uspešno obavio) bio da destabilizuje stanje u Gvatemali neposredno posle predsedničkih izbora... Kao i mnoge druge, sreo sam ga slučajno i bilo mi je fascinantno kako se on promenio i od nekoga ko je verovao da sve što radi ide u korist demokratije, shvatio da to, zapravo, nije tako i hrabro organizovao demonstracije u Americi i pohod na Kapitol Hil.
Sada se bavite obučavanjem ljudi za javni nastup, najčešće onaj pred TV kamerama...
Napustio sam stalni posao u Bi-Bi-Siju pre deset godina, postao „frilenser”, ali i dalje pravim emisije za njih jer sam uvek ponosan što sam deo ekipe te Kuće. Jer, kada sam shvatio da nemam prostora da se razvijam, a nisam želeo da postanem deo višeg menadžmenta, dao sam otkaz i počeo da učim ljude kako da prave TV i radio-emisije i kako da se uspešno predstave javnosti. Naravno, ne prihvatam da obučavam sve one koji to traže od mene već samo one sa čijim se idejama slažem i za koje verujem da rade ispravne stvari. Pomažem u medijskim kampanjama, uoči važnih govora ili intervjua. Moje treninge pohađaju studenti u Bristolu i Londonu ali i političari, sveštenici... Od detinjstva sam voleo nauku i obučavam mlade naučnike i studente kako da na zanimljiv način prezentuju nauku na radiju i na televiziji ali i na skupovima i u diskusijama
Šta mislite o rijaliti šou programima koji su popularni i u Engleskoj?
To je po meni, vrlo, vrlo dosadan program ali kao i mnogi drugi, gledam ih na početku emitovanja. Vrlo sam zabrinut time što su rijaliti šou programi pravi kult slavnih, takozvanih „selebriti”. Moj kolega iz Velike Britanije, prof. Robert Vinston je nedavno napravio istraživanje u kojem je sedmogodišnjake pitao kojim se kvalitetima dive i oni su odgovarali „ljubaznost" ili „solidarnost sa prijateljima”. Skoro svi su rekli da biti pametan nije važno, ali je svako od njih na pitanje šta želi da bude u budućnosti rekao „poznat". I to bez profesije, samo poznat i slavan. To je uznemirujuće, jer u mojoj generaciji (koja nije baš bila puna vrlina) mladi su maštali da budu astronauti ili doktori... Sada mladi priželjkuju da budu konzumenti stvari kao što su muzika, moda i iznad svega slavni bez pravog razloga. To je postalo deo kulture. I sramota je što je tako!
Meri Bilić
[objavljeno: 31/03/2009]
