Izvor: Blic, 18.Nov.2008, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za dinar trpe mraz, kišu, žegu, vetar...
KRALJEVO - Nekada je u Kraljevu jedini ulični prodavac bio Cale, semenkar i kolporter. Ovaj čovek decenijama je carovao gradskim trgom i svi su ga voleli. Toliko je bio omiljen da ga je za jednu predstavu angažovalo i kraljevačko pozorište.
Turoban period sankcija i nemaštine, kasnije i privatizacije, izrodio je armiju ljudi koji prodajom svega i svačega na ulici, pokušavaju da zarade za život. Sledbenici Caleta za dinar trpe žegu, mraz, kišu, vetar, a retko im znamo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i ime.
- Takva je sudbina života i rada na ulici. Poznajem sve svoje mušterije. Stotine ljudi svrati, sa mnogima se srdačno ispričam, ali opet nekako ostajemo tuđi. Evo, ni vi niste mogli da se setite mog imena, a viđamo se svaki dan - kaže Živan Petrović, čija je tezga sa štampom ispred robne kuće „Beograd” u centru grada.
Ovaj Kraljevčanin, nekada činovnik zaposlen u državnoj službi, kaže da je ostao bez posla, jer u tom sektoru za sirotinju 'leba nema.
- Šta da radim, morao sam da se snađem. Istina je, gomilu novina moram da prodam za kakvu-takvu platu, ali bolje i ovako, nego nikako. I da vam kažem, sve je počelo od benzina i cigareta - tvrdi Petrović, žaleći se na opštu besparicu zbog koje ljudi kupuju uglavnom dnevne novine.
Ko nije bio na pijaci, ne zna Gorana Stolića. Prve ekskluzivne kese iz Austrije, lepše i čvršće od cegera, Goran je počeo da prodaje još u prošlom veku. Za razliku od njegovog kolege iz glavne ulice, često ima drugi problem.
- Ume da bude teško ponekad ne zbog zime i mraza ili žege već što sa svakim od 100 ili 200 ljudi koji prođu i pozdrave, a ima dana kada želiš da ćutiš i budeš sam - kaže Goran uz opasku da mora da nađe odmenu.
Leti vreli asfalt, zimi ledenice, a u jesen košava koja vuče od Ibra i probija se kroz svaki prolaz, najveće su muke ovih prodavaca.
Čika Vasilije Akšami Vajo, omiljeni kraljevački Rom prodaje sve i svašta. Na drangulijama i satovima zarađuje za porodicu.
- Baš tako, za sredinu nema para, jer nju jedu bogatiji. Kao penzionisani radnik „Magnohroma” primam 4.000 dinara, jer su pogrešili u kadrovskoj službi, pa mi umesto VK, napisali da sam bio NK radnik. Sad se sudim, i dobiću ja to, ali do tada mora da se jede svaki dan - priča Vajo.
Razne vrsta nalepnica su u ponudi na uličnoj tezgi Živorada Đurića. Kaže, prodaju se, i nije loše.
- Svaka roba ima svog kupca, pa i moje nalepnice. Znate ,mnogi se danas bave samo kukanjem. Istina je da vredan čovek i na kamenu može da zaradi. Došlo je vreme da svako mora stvarno da radi da bi imao - uz smešak otkriva životnu filozofiju Živorad.
Umotan u duks sa kapuljačom, pod strehom bioskopa, Vladica, kako reče da se zove, gleda u nebo i istovremeno, dodaje, moli boga da neko dođe na parking, ali i da ne dođe.
- Živi se od zarade, a opet muka te uhvati kada i po pedeset ili više puta za dan moraš pešice da prođeš svoj rejon. Ali do dinara se danas teško stiže, a mora da se živi - priča Vladica.
I tako, jedna omanja armija uličnih prodavaca gleda u nebo i nada se da bar pre januar neće biti snega i svi do jednog izgovaraju istu rečenicu:
- Samo da ovaj odozgo ubije košavu, bilo bi lakše.
