Izvor: S media, 17.Jan.2011, 14:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vratite nam našeg tatu!
Holanđanin Gojcen Dahan, koji je krajem prošle godine iz Srbije deportovan u svoju rodnu zemlju, sa svojom porodicom svakodnevno kontaktira telefonom na dva – tri minuta. Njegova supruga Anita kaže za S media portal da ona nema nikakvih saznanja o daljem toku postupka, kao i da sa decom broji dane kada će im se suprug i otac vratiti, pa da nastave sa normalnim životom.
Petočlana porodica Dahan iz Holandije - otac Gojcen, majka Anita, deca Ezgan >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << (9), Ajk (8) i Adaja (2) u junu prošle godine odlučila je da dođe u Srbiju i ovde nastavi život, ali i školovanje dece.
Razlog njihovog dolaska, prema tvrdnjama glave porodice, bio je taj što je najstariji sin Ezgan u Holandiji proglašen autističnim, zbog čega nije mogao da pohađa redovnu školu. Oštro kritikujući obrazovni sistem rodne Holandije, Gojcen se odlučio na radikalan korak – „spakovao“ je celu porodicu i došao da živi u Srbiji.
Međutim, holandske vlasti ubrzo su raspisale za njim Interpolovu potrenicu, pod optužbom da je oteo sopstvenu decu! Srpske vlasti isporučile su Gojcena Holandiji krajem prošle godine.
Novogodišnje praznike supruga Anita i deca proveli su sami.
Anita Dahan (33) kaže za S media portal da im dani prolaze u neznanju, a da se sa suprugom čuje na dva-tri minuta skoro svakodnevno.
-Ne mogu da ostavim decu same i da odem u Holandiju. Ja, kao majka, moram da budem jaka, da deca ne osete nedostatak oca koliko je to moguće... Ali nije lako... Čujemo se redovno, međutim neizvesnost kako će se sve rešiti nas ubija -navodi Anita, trudeći se da zadrži miran ton.
Deca, ne baš sasvim svesna drame u kojoj su se našla, trčkaraju oko zabrinute majke. Anita im je nabavila psa, kako bi im makar na kratko skrenula misli sa toga zašto njihovog tate nema tako dugo.
-Nije lako u tuđoj zemlji biti sam sa troje dece. S druge strane, narod je ovde zaista divan, teše nas i govore da će pravda na kraju ipak pobediti. Kako neko može da otme sopstvenu decu?! Mi smo se najnormalnije preselili kao porodica u drugu zemlju. Ko to može nekome da zabrani? - pita se Anita.
A deca, ko deca. Često pitaju za oca. Najstariji, devetogodišnji Ezgan najsvesniji je situacije. Mala Adaja samo zna da tate nema.
-Život koji sada vodimo nije normalan za nas. Mi smo uvek funkcionisali kao porodica. Deca osećaju da se nešto čudno događa, bez obzira što se ja maksimalno trudim da ih svaki dan uposlim. Najteže je kada padne veče. Tada nam Gojcen najviše nedostaje - priča Anita.
Međutim, kako kaže poslovica, nada uvek umire poslednja. Tako se i ova hrabra žena sa svoje troje dece nada da će pravda ipak pobediti i da će se njen Gojcen uskoro vratiti.
-Učim srpski. Uveče, deci čitam dečje knjige pred spavanje. Tako svi učimo jezik. Želimo da ostanemo u Srbiji i ovde iškolujemo našu decu. Kad se Gojcen vrati, želela bih da ga obradujemo tako što ćemo svi mnogo bolje govoriti srpski - završava svoju priču Anita.
Tanja Radunović
