Izvor: Politika, 19.Dec.2009, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Voz koji kasni 19 godina
Kompozicija od tri vagona, koju vuku četiri lokomotive, posle gotovo dve decenije, ponovo saobraća na liniji Beograd – Sarajevo
Kada nije bilo bajki o brzim prugama, kada nije bilo granica i ratova, legendarni plavo-srebrni „Olimpik ekspres” je stizao u Sarajevo za šest časova. Taj romantični voz jugoslovenske mitologije, kroz čije su vagone špartale stjuardese po teget tepisonima i delile besplatne sendviče, još lebdi u sećanjima Dobrile Marinković. Sarajka,koja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se udala u Beogradu 1977. godine, ogrnuta je bundom, uvukla je lice u šal i japanskom novinaru objašnjava zašto je toliko važna ova zaleđena kompozicija na beogradskoj Železničkoj stanici, koja čeka lokomotivu da je konačno povuče ka Sarajevu.
Lokomotive nema već 40 minuta. Japanac nema pojma šta je to „Olimpik ekspres”, koji nije imao kupee, nego se sedelo kao u avionima. Njega zanima samo ovaj voz, sastavljen od vagona Srbije, Federacije BiH i Republike Srpske. Kada je 13. decembra, posle 19 godina, iz Beograda opet krenuo voz za Sarajevo, nije bilo kašnjenja. Pošao je tačno u 8.15.
U sredu, četvrtog dana od obnavljanja linije Beograd–Sarajevo, lokomotiva stiže tek u devet. Dobrilapromrzla,ulazi u bife, renovinar specijalno za ovu kompoziciju. Putuje u svoj rodni grad kod roditelja, na porodičnu slavu.
– Sveti Nikola je zaštitnik svih putnika, pa neka nam je sa srećom – nazdravlja ona.
Vagoni su ledeni, tek oko Nove Pazove otapa nas topli vazduh. Dobrila odlazi u Sarajevo da„plaknedušu”. Njeni roditelji su sve vreme opsade grada bili u svom stanu u Rajlovcu, ali ona ne želi da priča o te tri godine užasa jer će joj ostati zauvek nejasno šta se zapravo dogodilo sa svima nama i kako nam je đavo popio mozak.
Voz klopara po brzim prugama Srbije.U kupeima je dvadesetak ljudi. Na jednoj od barskih stolica sedi Boško Kovač, pedesettrogodišnji pravnik, koji će u Sarajevu provesti samo jednu noć. Zagrejaće kuću od 120 kvadrata u naselju Pofalići, poneo je litar domaće koju će ispiti sam, prebiraće po uspomenama iz grada u komeje rođen, u komeje radio u „Hidrogradnji”.Setiće se kako je dva dana pred rat poslao ženu i ćerku avionom za Beograd, a on otišao kolima preko Romanije.
– Volim Sarajevo, možda se vratimo da živimo tamo. Čovek ne može bez svog rodnog sela, kako ću ja bez svog rodnog grada – pada Boško u sevdah.
Posle više od 20 godina, opet putuje vozom. Ovi vagoni su mu nekako stari i smešni, nisu aerodinamični kao oni „Olimpikovi”, ovde nema televizora na kojima bi gledao po stoti put partizanske vesterne Hajrudina Krvavca.Umesto prelepih stujardesa, jer kakve su bile stjuardese u „Olimpiku”, ako na prelepe, kafu im kuva korpulentni šefbifea Predrag Bojović.
– Stvarno, za koliko se stizalo tim „Olimpikom” u Sarajevo? Za pet sati? – pita Predrag.
– Ma kakvi, bolan, stizao je za tri – odgovara Dobrila, ubrzavajući fantomski voz koji je pružao iluziju da ćemo svi mi postati kao on, moderni, brzi i neuništivi.
Iluzija se prekida u Šidu. Osećamo lagani udar lokomotive u vagon. Hrvatska lokomotiva smenjuje srpsku, predajemo pasoše, osmatra nas carinik s grbom šahovnice na rukavu sive jakne, ponovo vadimo karte da ih pregleda kondukter Hrvatske železnice. Predrag opominje da pazimo: kazna za pušače je 15 evra u svim vozovima koji prolaze kroz Hrvatsku. Bacamo cigarete kroz prozor, kao nevaljali školarci.Kondukter nas je pročitao. Namiguje mi zaverenički:
– Imate sreće. Doskora je kazna bila 100 evra. Hajde, kad pođem dalje, vi zapalite.
U Slavonskom Šamcu nas preuzima mašina Republike Srpske, u kupe ulazi bosanski policajac, koji bi mogao da dublira Halida Bešlića,kad Haliduzariba glas. Priča se ponavlja: vadimo pasoše, opet ulaze carinici s drugačijim grbom na jaknama.
Kroz prozor kupea, penzionisani fotoreporter sarajevskog „Oslobođenja” Miloš Đurašević posmatra Bosanski Šamac, još jedno sveto slovo jugoslovenske mitologije. Bio je udarnik tokom izgradnji pruge Šamac–Sarajevo. Još zna napamet sve revolucionarne pesme koje su horovi akcijaša iz cele Jugoslavije pevali dok su postavljali pragove, kako bi probili trasu kroz brdovitu Bosnu.
Kasnije je Đurašević fotografisao Tita 25 godina, što po Bosni, što po svetu. I nije se odrekao parole „Mi gradimo prugu – pruga gradi nas”.
Opet blagi trzaj vagona u Doboju. Znak da nas vuče lokomotiva Federacije. Pruga je nagnuta, pa je tranzistor,sa kog su treštali narodnjaci, sa šanka tresnuo o pod.
Na ulasku u sarajevsku železničku stanicu televizor u „Olimpik ekspresu” redovno je svirao sintisajzersku verziju sevdalinke „Kad ja pođoh na Bembašu”. U vagonima je sada tišina. Voz je u sarajevsku železničku stanicu po redu vožnje trebao da stigne u 17.35 časova.
U 19.30, Jasna Avram je zagrlila svoga brata.
Sutradan, tačno u sekundu po redu vožnje, u 11.35, voz sa sarajevskog koloseka krećeza Beograd. Boško Kovač je opet u istom bifeu. Zagrejao je kuću. Predrag odnosi dve kafe za Anđelku Karabatak i Meiremu Mediju, komšinice s vrela Bosne. Kafenisale su pre nekoliko dana i odlučile da ovim vozom putuju zajedno. Anđelka na prvi rođendan svoje unuke u Beograd, a Meiremu u vikendicu, na Maglaj.
– Hvala bogu da su se setili da obnove liniju. Nego jel’brz ko „Olimpik” – opet isto pitanje i melanholično sećanje na voz koji zapravo nikada nije prestao da saobraća između dva grada. Vera ovih ljudi u to je važnija od istine i zato je pogrešno reći da je kompozicija sa tri vagona ičetiri lokomotive, koja je putovala u sredu za Sarajevo, kasnila dva sata. Ovo je priča o vozu koji kasni 19 godina.
Aleksandar Apostolovski
[objavljeno: 20/12/2009]
.jpg)
