Izvor: TvojPortal.com, 22.Maj.2011, 22:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
VOJVOĐANSKA EKSPEDICIJA NA K2 (21)
Piše: Milivoj Erdeljan
Neke ekspedicije su cenile što smo sami postavljali užad na grebenu Abruci i pitale pošteno kako da nam to nadoknade. Korejski lider je predložio da skinu staru užad, ali niko ni metar nije sklonio. No, ja sam smatrao da bismo mi ionako rmbali i postavljali užad radi nas. Sišli smo s planine i oprali ruke.
Napetost dostiže maksimum, gotovo sve ekspedicije su završile aklimatizaciju, gornji kampovi su postavljeni >> Pročitaj celu vest na sajtu TvojPortal.com << i većina čeka povoljnu prognozu da krene na vrh. Ali nije to tako jednostavno. Za uspon nam treba pet dana, a silazak još jedan ili dva. Sastaviti toliko dana povoljnog (ne kažem lepog) vremena na ovoj ćudljivoj planini gotovo je nemoguće, pa najčešće treba krenuti dok je vreme još loše da se na vrh stigne tokom obično kratkotrajno lepog vremena. Dok se mi premišljamo, upoređujemo prognoze iz različitih izvora i pravimo ravnodušni, vreme prolazi. Besmisleno je razmišljati o tome koliko će ovo trajati. Treba se sudariti sa surovom realnošću, biti strpljiv i istrajati. Pravog dana moramo se uhvatiti u koštac s planinom jer imaćemo samo jednu priliku da krenemo ka vrhu. Zato moramo naći balans između strasti i racionalnosti.
Napolju mraz steže, sneg veje. Postepeno smo se navikli na niske temperature. Sedimo u baznom kampu i rešili smo da domaćine Pakistance danas odmenimo u kuhinji. Pripremili smo gomboce s pekmezom od jagoda jer ovde nema šljiva. Pošto ni krompira nema u izobilju, skuvali smo dve kesice pirea u prahu, dodali jaja, brašno i ostale sastojke. Prezla je bila od izmrvljenog dvopeka. Gomboce su super uspele! Tako prekraćujemo dane kad je loše vreme. Kako stoje stvari, narednih dana ćemo se lepo najesti, stigla je i koza. Kuvar nam je za večeru spremio iznenađenje: iseckao je dinju na kocke. Bila je bela, slatka i sočna. Nama je najvažnije da nam otkloni zatvor.
Svi dani liče jedan na drugi. Oko 8.30 sati pijemo jutarnju kafu i čaj. Pošto kuvar još spava, kafa je polutopla jer je spravljena s vodom iz termosa koji je celu noć bio na debelom minusu. Zatim lenjo ustaje kuvar, zapravo mnogo češće njegov pomoćnik Nisar. Ove godine je za uživanje u blagodetima trpeze najčešće bio zadužen on. Primili smo ga po preporuci i nismo pogrešili. Oduševljeni smo njegovim kuvanjem. Dokaz – uvek prazni tanjiri. Posebno je spretan u dekorisanju hrane pa i najjednostavnija jela deluju prefinjeno i odmah otvaraju apetit. Najvažnije – daju nam snagu, a nisu suviše teška. Nisar ujutru puni kerozinom rešo i tek tad ga pali. Prvo greje vodu za umivanje i prokuvava za piće. Za doručak u gotovo 99 odsto slučajeva imamo pečena jaja, koja budu poslužena oko 10 sati. Kuvar nam reče da smo potrošili oko 6.000 jaja. Kad je Nadir raspoložen, sprema nam palačinke. Prve, ako se uopšte tako mogu nazvati, bile su debele, polužive i bezukusne. Pošto nije znao da ih prevrće, pekao bi ih u dva tiganja, jednu stranu u jednom, a drugu u drugom. Posle nekoliko dana, kad je shvatio da ih mora biti mnogo, bile su tankog lista i veoma ukusne. Ali, bilo mu je potrebno više od sata da ispeče dovoljno.
Ako je lepo vreme – najvažnije je da sneg ne veje – greje se voda za kupanje ili pranje veša. Radi održavanja kondicije odlazili bismo na okolne visove u šetnju, dok su nosači špartali planinom samo njima znanim stazama. Kad kuvar počne da sprema ručak a loše je vreme, svi se okupimo oko rešoa i grejemo se. Miris kuhinje pre svega ima pozitivan psihološki efekat, doprinosi nam da se opustimo i oraspoložimo. Ove godine je svakog dana za ručak bilo meso, a prilozi su se menjali. Iako se jede viljuškom i nožem, hrana je tako iseckana da bude potaman štapićima, na veličinu zalogaja. U tri posle podne obavezno pijemo kafu ili čaj za velikim kamenim stolom u centralnom delu kampa.
Kad se od svega umorimo i poželimo mirniju atmosferu, konektujemo se na internet i skidamo dobijene poruke. To je jedan od retkih luksuza koji sebi možemo priuštiti. Shvatamo da nam ne prija da sami ležimo u šatoru, često igramo karte i to nam vraća dobro raspoloženje.
Naš šator-trpezarija je centar dešavanja, mesto gde se okupljamo, prepričavamo dogodovštine i zbijamo šale. U prvi suton pripremamo agregat za paljenje. I ove godine je bilo problema s njim pa smo na polovini ekspedicije doneli novi iz Skardua. Pazimo na njega kao nešto najvrednije. Benzin dvaput propuštamo kroz sito jer je vrlo prljav. U osam uveče uključujemo agregat. Najčešće nosač Šahin, jer ga uglavnom iz prve upali, a svima ostalima trebalo je bar desetak puta da povuku konopce. Večera je oko devet, zatim sedimo oko kuvarovog rešoa a agregat gasimo u deset. Ležemo u šatore i dok mesečina hoda po nama, pokušavamo da odsanjamo najlepši san širom otvorenih očiju.
Jednog dana u šator-trpezariju ušetala nam je čudna družina. Dva Engleza krenula stopom od Rusije, preko Kazahstana i ko zna kuda još, i stigla. Vade fotoaparate i počinju paljbu. Jasno im je da, kad se budu spustili na zemlju, niko neće verovati da su bili u podnožju K-2. Dok smo ih sa zanimanjem zagledali i pričali s njima, shvatili smo da su gladni, mokri i nemaju gde da spavaju. Bili su naši gosti. Za veliki praznik Ismaili muslimana, u baznom kampu obeležavamo Salgiru. Bili smo domaćini celom kampu. Ljudi su bili opušteni i nikog nije bilo blam da igra uz pakistansku muziku. E tako je kad Srbi sve nahrane!
Kroz durbin vidimo naše šatore u kampu 2, prekriveni su snegom. Moramo gore u planinu da ih otkopamo.
alpinisti na k2vojvođani
.jpg)
