Izvor: Blic, 11.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Užasno stanje psihijatarskih bolnica
Visoki plafoni. Vlažni i memljivi zidovi. Hodnici zaudaraju na urin. Prozori i vrata koji ne dihtuju. Nedostatak prirodnog i veštačkog svetla, nedovoljna provetrenost..., deo su svakodnevnih uslova u kojima se leče psihijatrijski bolesnici u Srbiji. U nekim od bolničkih odeljenja životni uslovi se mogu definisati kao nečovečni ili ponižavajući.
Renovirani paviljoni u Toponici
Direktor Specijalne psihijatrijske bolnice u Gornjoj Toponici, dr Milan Stanojković >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kaže da je stanje u ovoj bolnici zadovoljavajuće.
- Najvažnije je da je sada mnogo manje pacijenata na bolničkom lečenju. Nekada je u bolnici bilo po 1.400, a sada imamo 700 bolesnika. Nije se smanjio broj duševnih bolesnika, nego smo mi uspeli da mnoge reintegrišemo u porodice. Dosta bolesnih od šizofrenije se vratilo svojim domovima, a leče se ambulantno. To je naš najveći pomak - kaže dr Stanojković. Uslovi za lečenje u Toponici su dobri jer su proteklih godina gotovo svi paviljoni renovirani.
V. T.
Opremljenost bolesničkih, ali i medicinskih soba, krajnje je oskudna i neadekvatna. Bolesnički kreveti, stolovi i stolice u stanju su raspadanja, stari verovatno više decenija, često zarđali. Na krevetima su umesto dušeka nalaze tanki, dotrajali sunđeri. I lečenje pacijenata je neadekvatno jer se, uglavnom, sastoji od farmakoterapije (najčešće dve vrste leka - jedan uzrokuje zavisnost slično opijatima, dok drugi blokira efekat opijata). Samo mali broj pacijenata, koji se leče u dnevnim bolnicama, imaju mogućnost da koriste i druge vrste terapija. Za sve ostale važi „skladištenje" u psihijatriske bolnice koje ih, praktično, izdvajaju iz zajednice, čime se pospešuje njihovo brže propadanje. Veliki broj pacijenata, faktički, živi u bolnici po 10 ili 20 godina.
Ovo je zaključak tima Helsinškog odbora za ljudska prava, koji je u novembru i decembru prošle godine posetio tri specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti u Vršcu, „Lazi Lazareviću" i Kovinu. Rezultat tih poseta je izveštaj pod nazivom „ Ljudi na društvenoj margini".
Sve tri psihijatrijske ustanove projektovane su za smeštaj velikog broja pacijenta, od 400 do 1.000 ljudi. U izveštaju se ocenjuje da je ovakva praksa posledica davno prevaziđenog koncepta u lečenju psihijatrijskih bolesnika, koja podrazumeva potpunu izolaciju obolelih iz zajednice, ali i marginalizovanje i stigmatizaciju ne samo pacijenata, već i zaposlenih, pa i čitave struke.
Specijalna neuropsihijatrijska bolnica „Kovin", najveće i najstarije lečilište za duševno obolele, trenutno brine o 600 najtežih pacijenata. Ovaj zaboravljeni grad je i za oko 300 pacijenata jedino utočište.
- Nažalost, najveći smo azil za teško oblele. Zadnja stanica za mnoge koji nemaju kuda. Pacijent sa najdužim bolesničkim stažom proveo je čak 25 godina kod nas, a oko pedeset bolesnika ovde živi više od deset godina - kaže dr Željko Rodić, pomoćnik direktora i načelnik Odeljenja psihogerijatrije u Kovinu.
U dve zgrade, sagrađene pre 95 godina, smešteno je 230 najtežih pacijenata. Hodnici memljivi, zaudaraju na urin. Sobe broje od 25 do 27 kreveta. Na zidovima, plafonima i podovima zjape rupe jer se zgrada sleže. Usled dotrajalosti, cevi često pucaju, pa se dešava da fekalije plivaju po bolničkim hodnicima.
- Elektroinstalacije su očajne, pa ako uključite grejalicu, sistem doživi kolaps i bolnica ostaje u mraku. Agregat je prastar i pokvaren, pa su pacijenti zimus na minus deset pet dana živeli u mraku i hladnoći. Jedan bojler greje vodu za 80 bolesnika jer ako uključimo dva, sistem puca. Tako svakome sleduje litar vode da se okupa - kaže direktor dr Milan Milić, specijalista psihijatrije.
Poput ostalih ustanova, i psihijatrijska bolnica u Vršcu nalazi se nekoliko kilometara od centra grada, izolovana od zajednice. Bolnica ima kapacitet za 900 pacijenata i pokriva teritoriju čitave Srbije, pa su mnogi pacijenti daleko od svog prebivališta i retko su u prilici da primaju posete. Stolarija je u svim objektima dotrajala, ali svi prozori imaju staklo. Ipak, situacija je malo bolja nego u drugim bolnicama. Najveće sobe imaju do 15 kreveta, pa je prenaseljenost i nedostatak prostora manje upadljiv. To je verovatno razlog što gotovo sva odeljenja, osim oligofrenog, deluju čistije i provetrenije uprkos generalno lošem stanju i starosti objekata. Međutim, iako su životni uslovi daleko od dobrih, uprava i zaposleni ulažu vidne napore da boravak pacijentima učine makar podnošljivim. Primera radi, kreveti su stariji, ali metalni okviri su svi ofarbani i čisti, pa deluju koliko-toliko pristojno.
Ništa bolja situacija nije ni u Institutu „Dr Laza Lazarević". U Padinskoj Skeli ima 400 pacijenata, a u beogradskom delu 250 postelja. Nega i smeštaj organizovani su kroz pet odeljenja. Prosečan boravak pacijenata u bolnici je 60 dana i za razliku od drugih ustanova, u ovoj trenutno ima samo jedan do dva pacijenta koji u njoj borave preko 10 godina. Većina soba na odeljenju ima između šest i devet kreveta. Opremljenost bolnice je oskudna. Najveći broj pacijenata leži na tankim, dotrajalim sunđerima. Za razliku od bolnice u Vršcu, u Padinskoj Skeli se ne mogu primetiti ni tragovi entuzijazma i angažovanja zaposlenih van neophodnog profesionalnog. U bolnici nigde nema ni najjeftinijih zavesa, u hodnicima nema cveća, slika, niti bilo kakvih ukrasnih detalja.
Iako strategija razvoja zaštite mentalnog zdravlja predviđa da broj staromodnih psihijatrijskih klinika mora u velikoj meri biti smanjen, pa i to da se one zatvaraju, Vlada Srbije je planirala da za rekontrukciju postojećih ustanova ove godine iz nacionalnog investicionog plana izdvoji 12,5 miliona evra.
„Da je država zaista odlučila da zauzme moderniji pristup i prihvati savremene trendove u lečenju i tretmanu psihijatrijskih bolesnika", stoji u izveštaju Helsinškog odbora, „ona bi umesto u velike sisteme, novac uložila u izgradnju i otvaranje bolnica manjeg kapaciteta."
.jpg)
