Izvor: Politika, 06.Jan.2013, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Usamljeni i poniženi
Odnos naroda u prizrenskom kraju i Srpske pravoslavne crkve jedinstven je i poseban – jedni bez drugih jednostavno ne mogu
Pada mrak na veliku starinsku kulu ispod vrhova Šar-planine. Osvetljen je jedan prozor, a iza njega, sam živi čovek koji je ceo svoj vek posvetio drugima. Na njegovu kapiju uoči ovog Božića, malo korišćenim zvekirom, udara ruka jedne monahinje.
„’Ajde, ’ajde, napred, slobodno je”, odgovara glas, s one strane zida, promukao i nesiguran >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << od dugog ćutanja. Kamenim pločama gotovo trči i dočekuje goste Toma Tomić, učitelj iz Drajčića kod Prizrena.
Monahinja iz manastira Gračanica, doktor Irina Petrović i doktor Zvonko Stašević stigli su kod učitelja Tome, da ga posete uoči praznika i da pitaju treba li pomoć nekome od stanovnika ovog srpsko-muslimanskog sela. Starac ne može da sedne od radosti, lekari ne stižu da ga pitaju za zdravlje i puštaju ga da uživa u sreći prekinute samoće.
Prvo će Uča da „pita za sve”, da smiri one suze kojima mu se pune bistre i vesele oči, pa da onda posluži goste... Reči u tim prvim trenucima susreta nemaju nikakvog smisla, sem da prikriju preteranu emociju i stid ličnog poniženja, ostavljenosti, a i nemoći onih koji dolaze da taj osećaj nekako promene.
– Lekari organizacije „Sveti Jovan Milostivi” posećuju uglavnom ljude do kojih se teže dolazi, gde god da žive. Nastojimo da ih lečimo, da ih ohrabrimo, da ih saslušamo i pratimo njihove ne samo zdravstvene probleme. Gospodin Toma se raduje nama kao svojoj deci – kaže monahinja dr Irina koja vodi organizaciju lekara volontera.
Osnovana pri Eparhiji raško-prizrenskoj, pre više od deset godina, a sada po blagoslovu vladike Teodosija, ova grupa doktora različitih specijalnosti godinama radi u najtežim uslovima bez ikakve nadoknade i o svom trošku i trudu, zato ih u mnogim domovima vide i doživljavaju kao polaznike.
Gotovo da nema izolovanog mesta ili ostavljenog i zaboravljenog stanovnika Kosova i Metohije do kojeg ovi ljudi nisu stigli. Po najzabitijim novobrdskim selima, do hermetički zatvorenih staraca po Štimlju, bez velike priče, godinama uz vojničku i policijsku pratnju, a odnedavno sami – sa lekovima dobijenim od grčkog kaluđera Partenija stižu do pacijenata koje je rat i haos posle njega ostavio, na prvom mestu, bez svojih bližnjih, a onda i bez ikakve sistemske brige i zaštite.
– Kad se primaknu ovi praznici samoća je teža, počnu sećanja i u njih dođe vreme koje, čini mi se, samo još ja pamtim – kaže učitelj Toma.
On je za život „opremio” stotine mladih, nikada, ni jedan jedini dan, nije odsustvovao sa posla, podigao je i školovao porodicu, a danas sam dočekuje Božić, i sve bi dao da se, tamo, ispred njegove škole čuje graja dece.
– Ja svima kažem sve u lice i ne ustručavam se. Zašto bih to radio? Školu su nam potpuno uništili, a za vreme Turaka smo je imali i sačuvali. Kad su Turci jednom hteli da je poruše, učitelj dozna za to i zajedno sa decom nauči tursku himnu. Dođoše zaptije da gase i zatvaraju, deca zapevaše himnu, a rušitelji odoše neobavljena posla i nisu se više vraćali. A danas ni stolice nismo uspeli da spasemo – priča stari učitelj.
Dok on govori, doktor Zvonko Stašević proverava srčani pritisak, pita šta je ostalo od lekova donesenih prošlog puta, proverava da li se pridržava uputstva koje mu je dao.
„Nema ništa važnije od reči i susreta u ovoj pustinji, od poverenja i vere da će im neko doći da će pokucati na njihova vrata i pitati ljudski i jednostavno: kako si?”, kaže doktor.
Stašević je doktor nauka, zna detalje i specifičnosti nealbanskih geto zajednica: muke Hrvata iz Janjeva, strahove i nesreću Srba iz sela Staro Gracko... Čovek beskrajnog strpljenja, odlučan da svoj naučni rad i, što je bitnije, svoju šestočlanu porodicu prilagodi geto načinu života, neslobodi i strahu od haosa.
„Lakše je onima koji su odlučili da ostanu, a imaju izbora i mogu da odu”, smatra Stašević.
U neku ruku ova istina je tačna, mada odluka o ostanku znači i neku vrstu pristajanja na dobrovoljnu neslobodu i uskraćenost normalnog života. U osnovi to je teška odluka onih koji su pristali da se bore protiv poniženja i one, tako dobro promovisane, novostvorene kosovske realnosti u kojoj jedni trpe represiju a drugi je nanose.
Učitelj Toma se više od deceniju bori da sačuva svaku đačku stolicu, pa makar na njoj niko i ne sedeo, bori se da preživi poniženje, da sačuva kulu svojih predaka u kojoj će se radovati polazniku, Božiću i svakom čoveku dobre volje i čista srca.
Odnos crkve i naroda u prizrenskom kraju jedinstven je i poseban. Duboke i uzajamne veze građana i Srpske pravoslavne crkve pokazuju da jedni bez drugih jednostavno ne mogu opstati. To nije samo odnos poštovanja, pobožnosti, crkvenosti ili interesa, to je odnos smisla života, golog opstanka, očuvanja identiteta, kako onih koji su opstali svih ovih godina – tako i onih koji se vraćaju.
„Jedva sam preživeo izbeglištvo, ovde je moje i sve je drugačije”, kaže Branko Gligorijević iz povratničkog sela Novake.
Cela njegova porodica i samo selo okrenuti su obnovljenoj crkvi Svetog Đorđa, Bogosloviji „Sveti Kirilo i Metodije“, manastiru Svetih arhanđela, zadužbini cara Dušana. Iguman ove svetinje arhimandrit Mihailo ima snage i ljubavi da brine o mnogima, a oni mu uzvraćaju zajednicom i obnovom, i to je jedini put ka normalnom životu.
Uzvraća svakom ko ovde dođe, ili ko se nje seti, i mala Milica, jedini prizrenski đak prvak. Iako tako ne izgleda, nje se sećaju mnogi, od Australije do Amerike, seti se nje i svih kojima je pomoć potrebna episkop zapadnoamerički Maksim, spreman da iz daleka dođe i svaki put poseti i pomogne neku porodicu u kojoj se obraduju susretu i brizi više nego svakom poklonu i materijalnoj pomoći.
Živojin Rakočević
objavljeno: 06/01/2013
