Izvor: Politika, 18.Sep.2010, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U nekim oblastima zdravstvo zaostaje decenijama
Nepoverenje u rad lekara oseća se čak i kada se nabavi savremena oprema
Iako je bezbolni porođaj jedno od najočiglednijih dostignuća savremene medicine, žene u Srbiji, ako se o ovoj usluzi nisu dogovorile ili čak unapred platile, još se porađaju onako kako su to radile njihove majke i bake. U mnogim porodilištima nema dovoljno anesteziologa, a tamo gde su ovom metodom i ovladali, lekari je često naplaćuju kao dopunsku uslugu.
Kada konzilijum odredi da se pacijent >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << oboleo od raka zrači, ovaj vid lečenja će sigurno biti sproveden, ali u nekim radiološkim centrima samo oko 30 odsto pacijenata moći će da računa na najsavremenije, ciljano zračenje s maksimalnom poštedom zdravog tkiva, dok će 70 odsto dobiti klasično zračenje, metodama koje su u razvijenim evropskim zemljama napuštene jer su ih pratile komplikacije.
Ako u opštoj bolnici nema lekara, koji je ovladao laparaskopskim metodama, hirurg će žučnu kesu s kamencima vaditi kroz rez preko pola stomaka, a u bolnici ćete ležati umesto 24 sata najmanje četiri dana – isto kao pre 40 godina. Dok u svetu obolelu matericu ili prostatu vade takođe kroz minimalni otvor laparaskopskim metodama, kod nas je to pre izuzetak nego pravilo. U Srbiji se, nažalost, i dalje operacije diskus hernije rade klasičnom metodom umesto minimalno invazivnom metodom, zbog koje je na lečenje u inostranstvu otišao i ministar zdravlja, profesor dr Tomica Milosavljević u aprilu i izazvao veliku i žučnu polemiku o ugledu i znanju srpskih lekara, kao i usvajanju savremenih medicinskih procedura u zdravstvu.
Zaostajanje naše medicine za razvijenom, evropskom medicinom, po mišljenju profesora dr Momčila Đorđevića, neurohirurga, meri se decenijama i to u svim segmentima medicine.
– Sa svetom se ne možemo porediti tako što ćemo uzeti jednu dobro opremljenu i organizovanu ustanovu u Beogradu, već se poređenje mora sagledati na nivou nacionalne medicine. Kad se pogleda stanje u ambulanti u Medveđi, onda se zaostatak meri i sa 70 godina. Zaostajanje se prvo vidi po tehnološkoj opremljenosti. Istina, magnetna rezonanca postoji i u Beogradu i u Minhenu, čak je i proizvođač isti, ali se na pregled na našem uređaju čeka mesec dana, a u Nemačkoj snimanje se obavi istog dana. U Srbiji ima 25 ovih uređaja, a u Nemačkoj 750. Država nema mogućnosti za više, zaostajemo tehnološki, ali i po znanju i to treba priznati – kaže za „Politiku” dr Đorđević.
Na lečenje u inostranstvo o trošku države odnosno Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje do ove nedelje od početka godine otišlo je 180 osiguranika, kaže Radomir Cerović, načelnik Odeljenja za korišćenje zdravstvene zaštite u inostranstvu u RZZO.
Ali, ovo nije ni približan broj osoba koji se leče u inostranstvu, ali su to spremni da plate iz svog džepa, nekada prodajući njive i kuće da bi im se obavila transplantacija srca ili obavila neka složena operacija. Ovaj broj ne uključuje i 54 do sada operisanih pacijenata klinici u Istanbulu jer oni se leče u inostranstvu ne zato što se to ne radi u Srbiji, već da bi se smanjile liste čekanja na bajpas i zamene srčanih zalistaka.
– Pošteno govoreći, medicinski centri u razvijenim zemljama su u svemu bolji od naših, ali to ne znači da određeno lečenje ne može u Srbiji da bude dobro. U Srbiji će pacijent dobiti operaciju istog kvaliteta kao u nekoj razvijenoj zemlji Evrope, ali neko se za lečenje u inostranstvu odlučuje samo zato što zna da u šok sobi kod nas ima tri puta više šansi da dobije sepsu posle operacije, nego na klinikama gde ima više reda i discipline – kaže Cerović.
Cerović kaže da se oseća nepoverenje u rad naših lekara čak i kada se nabavi savremena oprema. Tako je Institutu za neurohirurgiju KCS nedavno kupljena milion evra vredan intraoperativni monitoring, koji smanjuje rizik operacija na mozgu.
Pacijenti su informisani da u Gracu postoje stručnjaci koji ovu opremu koriste već 10 godina i pacijent kaže da „neće da bude zamorče” a naši lekari se žale da ne mogu da nauče da primenjuju novu metodu ako nema pacijenta.
U inostranstvo se šalju i najteži slučajevi u oftalmologiji, kada je reč o malignim melanomima, jer se zbog skupe opreme i potrošnog materijala to ne radi kod nas. Takođe, u dečjoj kardiohirurgiji oko desetak dece s najtežim urođenim srčanim manama šalje se u London, a kako je taj broj smanjen objasnila je kardiolog, direktorka Univerzitetske dečje klinike u Beogradu profesorka Ida Jovanović:
– Svi kardiolozi i kardiohirurzi iz Dečje klinike obučavani su u inostranstvu, a najveći pomak smo napravili kada smo počeli da dovodimo najveće stručnjake u našu kliniku. Oni rade s nama, učeći ne jednog čoveka, nego ceo tim. Jednom mesečno imamo stranog stručnjaka koji ostane sedam ili tri dana i mi mu pripremimo najkompliklovanije slučajeve. Tako učimo. Da toga nema, zaostajali bismo dalje. Da bi stranci dolazili i operisali morali smo da obezbedimo opremu, što smo učinili uz podršku RZZO i Ministarstva zdravlja – objašnjava profesorka Jovanović.
Olivera Popović
objavljeno: 19/09/2010
