Izvor: Politika, 25.Apr.2015, 09:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U čijoj je ruci bio pištolj
Poslednjih nekoliko dana aktuelne su prepirke između vlasti i opozicije o pištolju zaštitnika građana Saše Jankovića, kojim se navodno ubio mladić Predrag Gojković u Jankvićevom stanu. Izvlačenje slučaja starog 22 godine zaprepastilo je javnost, ali malo je poznato da porodica nesrećnog Gojkovića dve decenije traži ponovno otvaranje istrage o ovom slučaju i punu istinu o tome kako im je stradao sin.
Tek sada se saznaje da su roditelji svakoj vlasti u Srbiji postavljali isto >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pitanje, uzalud čekajući odgovor. Ispostavlja se i da je pitanje barutnih čestica na rukama Saše Jankovića pominjano u Skupštini Srbije prilikom njegovog prvog izbora za zaštitnika, jop u leto 2007. Tom informacijom, kako se vidi iz stenograma debate, raspolagao je tadašnji poslanik Srpske radikalne stranke Momir Marković.
* Pismo porodice Gojković upućeno javnosti prenosimo u celini.
Poštovani,
Već nekoliko dana je jedna od udarnih tema u sredstvima informisanja u Srbiji zaštitnik građana Saša Janković. Jedni ga optužuju da nije imao dozvolu za pištolj iz koga je u njegovom stanu život izgubio naš sin Predrag Gojković. Drugi pišu peticije za njegovu zaštitu, a zabrinut je i OEBS. Smrt našeg sina je sporedna stvar, proglašen je samoubicom. A slučaj smrti Predraga Gojkovića je istorija propadanja pravosudnog sistema Srbije, njenog moralnog sunovrata i zastrašujuće ravnodušnosti prema žrtvi.
Prinuđeni smo da danima slušamo u svim medijima kako se o našem sinu govori kao o samoubici, pa se pitamo da li to znači da su novinari i ostali učesnici ove neprimerene debate dovršili istražni postupak koji je neko zaustavio 1995. godine. Javnost treba da zna da 22 godine pokušavamo da dobijemo odgovor zvaničnih državnih službi na pitanje kako je naš sin izgubio život. Obraćali smo se svakoj novoj vlasti predstavljanjem sudskih podataka o ovom slučaju, nadajući se da su „došli bolji”.
Obraćali smo se sudu, ministrima unutrašnjih poslova Bogdanoviću i Sokoloviću, Skupštini Srbije, medijima, strankama i uglednim pojedincima u želji da isključivo u redovnoj proceduri otvorimo ovaj slučaj. Nismo uspeli. Ni danas, kada je slučaj otvoren zbog Jankovića, nije važna žrtva, važne su karijere i politički interesi. Mi znamo, a znaju i neposredni učesnici Saša Mišić, Đorđe Grubačić i Saša Janković, da je ceo slučaj u policiji i sudstvu bio namešten i zataškan.
Nažalost, oni koji je trebalo da rade po zakonu naneli su najveću štetu i nama, porodici pokojnog Predraga, ali i njima, Mišiću, Grubačiću i Jankoviću. Poštenom istragom sve bi davno bilo završeno. Ne bismo se ni mi ni oni mučili dvadeset godina. Mi nadajući se istini, a oni nadajući se da će ostati sakrivena. Zato bi za porodicu bila najveća pravda, a za društvo nasušna potreba, da ljudi koje je država plaćala da sprovode zakon i koje je angažovala u ovom slučaju – policajci, istražitelji i sudije, a koji su istinu zbog nekog interesa krili i opstruisali i sve nas gurnuli u očaj, snose za to i najveću odgovornost.
Obraćamo se tužilaštvu, policiji i sudu, povereniku za informacije od javnog značaja gospodinu Šabiću, pa i zaštitniku građana Saši Jankoviću, da objave kompletan sudski predmet: zapisnik sa lica mesta, fotografije, skice, sve izjave uzete tog dana i kasnije, nalaze obdukcije i parafinske rukavice. Neka stručnjaci urade rekonstrukciju događaja i kažu u čijoj je ruci bio pištolj.
Evo, da ovom prilikom prihvatimo da je normalno da se u redovnoj proceduri dozvola za pištolj dobija samo dan pre ubistva, da je normalno da u stanu pored pištolja budu pendrek, kutija od bombe, čoke i, kako u zapisniku piše, meci, da roditelji Saše Jankovića o slučaju budu obavešteni odmah nakon događaja i već oko 15 časova otac krene iz Loznice za Beograd, da je normalno da se nama, roditeljima, za slučaj javi tek u 21 sat uveče – sedam sati nakon događaja, da je normalno da kod smrtnog slučaja na lice mesta ne izađu javni tužilac i istražni sudija, da je normalno da istragu povede inspektor Sekulović, pa ga zameni Bonifačić, koji ima veze sa učesnicima iz Loznice, da nalaz obdukcije nismo mogli dobiti dva i po meseca, da smo na nalaz parafinske rukavice čekali šest meseci, da je u jednom period predmet bio zagubljen i mnogo toga još. Neka je sve to normalno.
Tražimo odgovor samo na ova dva pitanja: Janković tvrdi da nije bio u stanu kada se događaj desio i da nije ulazio u sobu u kojoj je bio pokojnik (prva izjava data nakon događaja). To isto tvrdi i Saša Mišić. Policija ih je zatekla u stanu kada je došla. Kako je onda parafinska rukavica uzeta od njih pozitivna, imajući u vidu vremensko i prostorno širenje barutnih čestica? (U poslednjoj izjavi Janković kaže da je milovao pokojnog druga po kosi, pa su tako ostale barutne čestice, a mi ga podsećamo na nalaz obdukcije u kome se kaže da barutnih čestica nije bilo ni na licu koje je bliže pištolju iz koga je pucano).
I drugo pitanje – obdukcijom je utvrđeno da nije bilo barutnih čestica na ulaznoj rani pokojnog Predraga, da je pogođen u levu gornju usnu i da se metak kretao zdesna ulevo i blago naniže. Na fotografiji se vidi da mu je leva ruka u džepu i da je postava na desnom džepu izvučena. Nakon pada na leđa, pištolj ostaje pored desne ruke. Da li je to moguće? Koja je to daljina sa koje čovek može da puca desnom rukom sebi u levu stranu lica i da pri tom ne ispusti pištolj? Penzionisani balističar koga je angažovala policija tvrdi da je pucano sa daljine veće od 30 centimetara, a nauka kaže da barutne čestice ostaju na udaljenosti od 60 do 110 centimetara, zavisno od pištolja i municije.
I zašto to odmah nije utvrđeno za konkretan pištolj i municiju, nego je sve brzo vraćeno vlasniku? Da li to isključuje samoubistvo, neka kažu stručnjaci. Javnost takođe obaveštavamo da za ove 22 godine niko nije bio zainteresovan za naša prava i da nismo dobijali pisma podrške. Napominjemo da nas ničija politička karijera i politički interesi ne zanimaju, a potpisnicima podrške poručujemo da se autoritet funkcije može sačuvati samo autoritetom ličnosti kojoj je poverena.
Ne može se čuvati autoritetima čak ni najuglednijih javnih ličnosti. Ti autoriteti su njihovi, a usud Predraga Gojkovića je usud Srbije, koja i danas, u ovom slučaju, bira između istine i interesa. Ako je Saša Janković stavio tačku na ovaj slučaj, Srbija ne sme.
Porodica Gojković
