Izvor: Danas, 23.Apr.2015, 08:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Turskoj ne treba nuklearno oružje
Uvreženo je shvatanje da ako Iran proizvede nuklearno oružje, onda će Saudijska Arabija, Turska i možda Egipat slediti njegov primer. Izraelski premijer Benjamin Netanjahu je otišao još dalje kada je početkom marta održao govor u Kongresu SAD i naglasio da bi čak davanje dozvole Iranu za program bogaćenja uranijuma "podstaklo trku u nuklearnom naoružanju u najopasnijem delu planete". Sve ove potencijalne nuklearne scenarije treba analizirati pojedinačno i pažljivo. A što se Turske >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << tiče, izgleda da je uvreženo shvatanje pogrešno.
Program nuklearne energije u Turskoj je novijeg datuma. Nakon više decenija lošeg početka turska vlada je 2010. potpisala ugovor s Rusijom o izgradnji i puštanju u pogon prve nuklearne elektrane u zemlji. Projekat na turskoj obali Sredozemlja sada je u procesu realizacije. Napore turske vlade da obezbedi druge međunarodne snabdevače zakomplikovala je činjenica da su uslovi koje je ponudila Rusija znatno velikodušniji od onih koje su predložili njeni konkurenti. Ipak, Turska je u pregovorima s francusko-japanskim konzorcijumom o izgradnji druge nuklearne elektrane na Crnom moru.
Turska ima validne ekonomske argumente za razvoj kapaciteta za proizvodnju nuklearne energije. Uvoz energenata čini gotovo polovinu hroničnog deficita platnog bilansa Turske, pošto zemlja uvozi više od devedeset odsto nafte i prirodnog gasa. Štaviše, za razliku od Evrope, potražnja za električnom energijom u Turskoj i dalje beleži porast od pet do šest odsto godišnje. Turski politički odlučioci smatraju nuklearnu moć gotovo neizbežnim instrumentom za jačanje energetske bezbednosti i umanjenje troškova uvoza. Ti ekonomski interesi u kombinaciji s finansijskom nadoknadom za nacionalnu bezbednost daju Turskoj podsticaj da ne teži proizvodnji nuklearnog oružja. Kao potpisnici Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja Turskoj je zabranjeno primenjivanje nuklearne tehnologije u vojne svrhe. Ako se dođe do zaključka da ona krši ovu svoju obavezu, druge države, uključujući one koje bi u suprotnom dale doprinos svom nuklearnom programu, okrenule bi se protiv nje i ugrozile njenu sposobnost da ispuni sve veću potražnju po povoljnoj ceni. To bi posledično potkopalo ekonomski rast koji je od suštinske važnosti za očuvanje narodne podrške vladi već dvadeset godina.
Štaviše, Turska je članica NATO, te profitira od bezbednosne garancije koju pruža alijansa, uključujući njen nuklearni ogranak. Zapravo, SAD decenijama stacioniraju svoje nuklearno oružje u Turskoj. NATO i SAD su u skorije vreme raspoređivali raketne sisteme odbrane u Turskoj. Ako bi turska vlada nastojala da proizvede sopstveno nuklearno oružje, ugrozila bi ove bezbednosne garancije i okrenula NATO protiv sebe. U svakom slučaju Turskoj nedostaje ekspertiza i tehnička infrastruktura da bi mogla brzo da proizvede nuklearno oružje i zemlji bi trebalo dosta vremena, verovatno više od decenije, da razvije svoje kapacitete. Tokom tog perioda Turska bi se suočavala sa ozbiljnim političkim, ekonomskim i bezbednosnim pritiscima ne samo od SAD i drugih država NATO, već i od Rusije, Irana i drugih.
U međuvremenu, neposredne opasnosti po bezbednost Turske bi bile povećane. Nuklearnim oružjem bi se malo toga postiglo u cilju smanjenja opasnosti od nasilne dezintegracije Sirije, uspona Islamske države i nerešenog pitanja kurdskog separatizma. Odnosi Turske sa Iranom, koji su se do sada mogli držati pod kontrolom, mogli bi da postanu podložniji krizi. Svi ovi scenariji ukazuju na ozbiljne opasnosti koje bi pretile bezbednosti Turske u slučaju da ona teži nuklearnom oružju. Te opasnosti bi mogle da rezultiraju produbljivanjem unutrašnjih nesuglasica u zemlji u vreme kada vladajuća Partija pravde i razvoja nastoji da sačuva narodnu podršku.
U takvim okolnostima je važno kako ostatak sveta predstavlja i govori o nuklearnoj budućnosti Turske. Tvrdnjom da je prirodno da će Turska, možda neizbežno, nastojati da proizvede nuklearni arsenal ignorišu se važni podsticaji koji nalažu da zemlja ne sme da militarizuje svoj postojeći program za proizvodnju energije u civilne svrhe.
Zbunjujuća priča o rizicima od širenja nuklearnog oružja ne treba Tursku da dovodi u zabludu kada je reč o njenim interesima. Umesto toga, ostatak sveta bi bio mudriji ako bi reafirmisao napore zemlje da sledi čisto miroljubivi program za proizvodnju nuklearne energije i da radi u okviru NATO na nalaženju rešenja za iransko pitanje.
*Džordž Perković je potpredsednik Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir
*Sinan Ulgen je predsedavajući ekspertske grupe EDAM, čije je sedište u Istanbulu, i gostujući stručnjak u fondaciji Karnegi Evropa
Copyright: Project Syndicate, 2015.
www.project-syndicate.org
