Izvor: TvojPortal.com, 20.Apr.2012, 01:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Titanik ili priča o Vaskrsenju
Tvojportal.com Dve Srbije, dva najveća praznika. Jedna jedina Srbija slavi najveći od svih praznika od kad je ljudskoga roda, praznik Vaskrsenja Gospodnjeg. Obeležava dan kada je naš zemaljski svet ispunila misao da je život nešto više od kratkovremenog telesnog postojanja. Dan kada je vrlina savladala greh, dan kada je Sin Gospodnji pobedio smrt i stvorio nadu za nove vekove.
Druga Srbija danas obeležava stogodišnjicu potonuća Titanika. Simbol taštine nadmenoga zapada, >> Pročitaj celu vest na sajtu TvojPortal.com << duboko uverenog da postoji kreacija od čelika i zlata koja je neuništiva. Brod je potonuo brzo, uz sav svoj glamur, posle prvog isplovljavanja. I jedno je sigurno - i sto godina kasnije, on neće vaskrsnuti.
A dok je tonuo pre 100 godina Titanik, spremala se Srbija za najvažniji vojni pohod u svojoj dotadašnjoj istoriji. Pohod na sveto Kosovo. I oslobodila je srpska vojska te jeseni i Mitrovicu i Prištinu i Prizren i Peć, posle pola milenijuma strpljivog čekanja i molitvi. Pet vekova su srpkinje ljuljajući svoje sinove prenosile amanet da se Kosovo nikad ne zaboravi. Sledeći Hristov put vratili smo ono što je po svakom pravu naše. Ipak, koliko smo ga povratili krenuli smo drugim putem. Kao da nam je bilo malo što ponovo imamo slobodnu otadžbinu pa smo poželeli sjaj potonulog broda, lažne Nojeve barke. Danas taj put ne može drugačije da se zove no stramputica.
Sinoć su evropske televizije uglas, sa sve javnim servisom evropske Srbije premijerno pokazale novi titanski filmski spektakl. Epilog je bio jednak ranijim ostvarenjima, brod je potonuo. Sa sve elitom tadašnjeg evroatlanskog sveta, sa sve posadom i zlatnim manžetnama, sa sve sinfonijskim orkestrom, skupim porcelanom, srebrnim servisima, pozlaćenim bravama. Kako može biti uništen neuništiv brod, pitamo se već čitav vek, gledajući ova otužna filmska ostvarenja. Kako može nešto tako pažljivo projektovano da se raspadne od lutajuće kocke leda.
Kako nestaju hiljadugodišnja carstva, kako najveći silnici cvileći ispuštaju dušu pod kopljem arhangela Mihaila, moja draga braćo Srbi ništa van Božije volje nije potrajalo duže neg treptaj večnosti.
Naš put je nešto najlepše u našoj biti. Naš krstonosni, stradalni put, nepokolebljivog, hrabrog naroda mogao bi ponosom milijarde da ispuni. Ipak kao da se mi par preostalih miliona stidimo, odričemo tog puta. Ne bi li nas oholi jedači kavijara primili u potpalublje sa ostalom gologuzijom treće klase.
Zar da u jeftini koferčić strpamo naše sveto Kosovo i Metohiju, našu svetu Gračanicu, Ljubostinju, Mileševu, naše Dečane i Arhangele, freske i ikonostase, Crnjaskog, Pekića, Andrića i Selimovića... Pa taj jeftini koferčić da gurnemo pod krevet u malenoj kabini, u potpalublju, tu negde pored kotlarnice, i krenemo na nezaboravno putovanje. Kukavna nam majka.
Danas je pukotina na evroatlanskom kolosu veća nego ikad, i njegovo potonuće sasvim je izvesno. Na nama je da pokažemo razum i ne ukrcamo se, jer jedini put koji je ovaj narod umeo da sledi je Hristov.
V.M.
