Izvor: Politika, 05.Nov.2010, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tihi Amerikanac iz Kvinsa
Susedi Džordža Vujnoviča nisu ni slutili da je skromni biznismen koga viđaju već 60 godina – veliki ratni heroj
Od našeg stalnog dopisnika
Njujork, novembra – Život Džordža Vujnoviča, kako se njegovo ime piše u američkim dokumentima, ili Đorđa Vujnovića kako je pre 95 kršten u Pitsburgu i kako je insistirao da ga oslovljavamo, iznenada je, posle više od 60 godina života u ulozi skromnog biznismena, trgovca avionskim delovima, pod medijskim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << reflektorima.
On je 17. oktobra, uz veliki publicitet – na događaju su se pojavili novinari velikih svetskih agencija, gotovo sve velike televizijske mreže, lokalna štampa – odlikovan jednim od najvećih američkih vojnih odlikovanja, „Bronzanom zvezdom”. To je treća u hijerarhiji američkih medalja koja se dodeljuje za hrabrost, herojstvo i za ratne podvige. Obično se dodeljuje posthumno, ali Đorđe Vujnović je ipak dočekao da mu je prikače na rever. Na svečanosti u crkvi Sveti Sava, na Menhetnu, tamo gde se ukrštaju 25. ulica i Brodvej, učinio je to američki kongresmen Džozef Krauli, čijoj izbornoj jedinici pripada i istočna opština Njujorka, Kvins. „On je pravi američki heroj”, rekao je tom prilikom kongresmen. „Retko se sreće veteran iz Drugog svetskog rata koji je zaslužan za spasavanje više o 500 života”.
Za događaj smo saznali naknadno, pa smo iz Vašingtona Vujnovića pozvali telefonom i zamolili za intervju. Odgovorio je da će se rado odazvati, ali zamolio da sačekamo da proveri svoj raspored.
Kad je sve usaglašeno, pokucali smo na njegova vrata u 87. ulici, u naselju Džekson Hajts, gde Vujnović živi još od 1950. godine. To naselje je podignuto još 1915, po ugledu na engleske „vrtne gradove”: dvosppratne kuće sa fasadama od cigle ispod javorovih košnji koje u ovo doba godine plamte jarkocrvenim bojama.
Dolazeći, videli smo da se nekadašnja otmenost polako kruni: na početku 87. ulice već su porodice koje svoj veš suše na otvorenom, što je u Americi prvi znak siromaštva. Pre toga, posle izlaska iz metroa, čije su šine na momente i 30-ak metara iznad zemlje, pa voz doslovno ide iznad krovova, prošetali smo Ruzvelt bulevarom na kojem gotovo nismo videli nijednu firmu ispisanu na engleskom. Ovo je tržišna ekonomija, pa su se trgovci priklonili mušterijama, kojima je izgleda lakše da komuniciraju na španskom.
Otvorio nam je Džordž (Đura) Brozak, Đorđev dugogodišnji prijatelj, koji je u Americi od 1961. Ubrzo potom pojavila se Milena, Đorđeva negovateljica, pa na kraju i domaćin.
Klecavih nogu, uz pomoć staračke „šetalice”, došao je do sofe i smestio se na jednom kraju. Izvinio se zbog svoje nemoći i poodmaklih godina – napunio je devedeset petu – ali je ubrzo pokazao da mu je duh sasvim bodar i da ga sećanja nisu napustila.
Čestitamo mu odlikovanje i na primedbu da je trebalo da ga dobije ranije, a ne posle 66 godina od događaja čiji je bio jedan od najvažnijih aktera, kaže:
– Srećan sam, naravno, ne zbog sebe nego zbog svih koji su učestvovali u toj akciji. Pravo vam kažem, mislim da je trebalo da ovo dobijem ranije samo iz jednog razloga: da bih mogao fizički da izdržim. Sad dobijam pisma iz svih krajeva sveta, i ne znam kako da odgovorim na njih. Svako traži odgovor, mnogi traže intervju... Danas sam dobio pismo od jednog čoveka koji živi na Long ajlendu, to je oko 80 kilometara odavde, koji me moli da provede dva sata sa mnom u razgovoru. Meni je to međutim teško – da razgovaram svaki dan.. Neki su me držali po četiri-pet sati. Kad su otišli, nisam mogao da dođem sebi. Ostao sam bez ručka, nisam mogao ni da večeram jer sam bio isuviše umoran, otišao sam u sobu i zaspao...
Razlog zašto je priznanje toliko zakasnelo je u jednoj nesvakidašnjoj smeši politike, diplomatije, špijunaže, interesa i istinskog trilera, u kojem su akteri ne samo Đorđe Vujnović i 512 avijatičara oborenih iznad Srbije 1944, i odande izbavljenih u spektakularnoj operaciji koja je trajala punih šest meseci, od početka avgusta 1944, do kraja decembra te godine, nego i Ruzvelt, Čerčil, Tito, Staljin, Truman...
Glavni zaplet je bio u činjenici da su avijatičari, koji su pre toga bili u misijama bombardovanja rafinerija u Rumuniji, u Ploeštiju, u svojim pogođenim avionima nekako se dovukli do Srbije, a onda napustili svoje letelice i spustili se na teritoriju koju su držali četnici i njihov komandant Draža Mihailović.
Iako je početkom rata smatran jednim od prvih vođa pokreta otpora Hitlerovoj ratnoj mašineriji u Evropi i Saveznikom, Mihailović je 1944. bio „nedodirljiv”, obeležen kao kolaborant okupacionih snaga. Ponajviše zaslugom Britanaca, pokazaće se kasnije, i nekih njihovih propusta i interesa.
Četnici su u selima oko Ravne Gore oborene avijatičare primili kao svoje, čuvali ih, negovali, uprkos velikoj oskudici u kojoj su i sami bili, bez savezničke pomoći u oružju, lekovima, hrani.
U takvim okolnostima, posle uspešno obavljene misije, koja je bila pravi podvig, jer su avijatičari evakuisani ispred nosa Nemcima, bez gubitka ijednog života, na herojstvo glavnog organizatora „Operacije Helijard” Đorđa Vujnovića i njegovih saradnika, stavljen je zvanični veo vojne i državne tajne. Sve do pred kraj devedesetih godina prošlog veka kada se ponešto o tome čulo. Do punog publiciteta došlo je tek 2005, kada delegacija izbavljenih vazduhoplovaca sa Đorđem Vujnovićem kćerki Draže Mihailovića, Gordani, uručuje američku Legiju časti, koja je njenom ocu ukazom predsednika Trumana posthumno dodeljena 9. aprila 1948, a onda je taj ukaz proglašen državnom tajnom, a odlikovanje zaključano u neki sef Stejt departmenta.
Američki publicista Gregori Frimen je 2007. o „Operaciji helijard” objavio dobro dokumentovanu knjigu pod naslovom „Zaboravljenih 500”, koja je američkoj javnosti prvi put predočila šta se događalo u Srbiji 1944. i zašto je to potom ostalo sakriveno.
U čemu se sastojao podvig Đorđa Vojnovića i šta ga je sve pratilo, u nekoliko sledećih nastavaka ove priče.
Milan Mišić
Sutra „Operativac OSS u Brindiziju”
objavljeno: 06/11/2010
