Izvor: TvojPortal.com, 08.Avg.2012, 23:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Teorija srpske postmoderne elite
Tvojportal.com Srpski problem je verovatno nerešiv, makar ne u nadolazećim decenijama, a jedna od ključnih stavki je nepostojanje elite. Ni političke, ni kulturne, ni bilo koje druge. Ako sagledamo etimološki reč elita se odnosi na određeni broj izabranih, izuzetnih, pozvanih. Ti nosioci srpskog nasleđa su pozvani da nas vode napred u izvesnu budućnost. Na osnovu sadašnjeg društvenog stanja, jasna je tvrdnja da elitu nemamo. Ono što vredi, duboko je skrajnuto. Zašto je to tako?
>> Pročitaj celu vest na sajtu TvojPortal.com << />
Današnji kvazi političari i kvazi kulturni radnici (da se izrazimo onovremenski) na svoje pozicije su došli uglavnom političko – nepotističkim linijama i nisu kompetentni da obavljaju dobro svoj posao (pojma nemaju šta treba da rade). Ako su i završili neku školu (čitaj: evropski ultra moderni fakultet za menandžment u Osečini ili bili na life couch treningu u trajanju od 3 meseca u Kišinjevu) rado su svoje mukotrpno stečeno znanje stavili u službu bilo koga ko hoće to da plati (za takve intelektualce se uvek nađe mesta u Nacionalnoj službi za zapošljavanje). Sledeća stavka je The world is mine. Penjanje na društvenoj lestvici sve do trenutka dok ne počnu da te citiraju ili ti izađe slika u Skandiju (borac za ljudska prava sa slike). Još ako si baš podoban (opet onovremenski) osvešćujući mediji i časopisi su spremni da ti daju pozamašnu minutažu i puno stubaca. (Mirko Đorđević, samoproklamovani ekspert za religijska pitanja, je svakako odličan primer) Svi se pitamo, kako je moguće da od Josifa Pančića, Ive Andrića, Laze M. Kostića, Slobodana Jovanovića, Srbi spadnu na Duliće, Derete, Basare... Izgleda da su u srpskom slučaju džabe trošili papir i Pareto i Moska. Svaki trud prosečnog stanovnika ove zemlje da završi školu, da se zaposli, da se usavršava i da pomogne svojim znanjem napretku zajednice je prosto uzaludan. Tj. čak je i čuveni vitez imao više sreće protiv vetrenjača. U toj borbi daleko su bolje prošla deca (što bi rekao Milomir Marić) i unuci komunizma. Izgleda da taj komunizam nosi elitistički gen, ili šta već. Tako se bivši predsednik, sin još poznatijeg oca digao do intelektualnih visina iako je odbijen za poziciju asistenta na Filosofskom fakultetu, nije sve u školi. Na toj liniji svakako ne treba zaboraviti vođu severnjačkih crnokošuljaša, diplomca čuvenog subotičkog fakulteta, znanog kao direktorski (pa morali su i partizanski direktori negde da nadomeste osnovno obrazovanje, pa bio je rat, zaboga!). On kao samopregalački antikomunista i dalje bi svirao u ćemane po autobuskim stanicama, da mu tata, ugledni član Partije, nije olakšao borbu za obrazovanjem. Od malo mlađe generacije bila bi šteta ne pomenuti marketingškog maga, naslednika Lija Ajakoke i gradonačelnika glavnog grada. (slika (mosta!) govori hiljadu reči) U postmodernom svetu globalizacije, decentralizacije, pluralizma ne praktikuje se govor o nekome na ličnom planu, već na osnovu onoga što je on postigao, zašta se zalagao... Ja ću ovom prilikom prenebregnuti Mrkonjićev slogan Dela govore (!) i zauzeti stav da svako ko figurura kao ekspert iz neke oblasti, kao predstavnik naroda, da njegova izuzetnost mora biti povezana i sa njegovom ličnošću, sa karakterom. Jer nije isto biti akademik i odžačar, pa ako dobro čistiš odžake, nikog nije briga što biješ ženu. Moral mora da se vrati u politiku, kao što bi rekao profesor Čedomir Čupić. Još jedna nespojiva kategorija sa našom kvazi elitom. Ne žele da shvate da tolika odgovornost nije isto što i šetnja po parku ili zoo – vrtu. E, kad smo kod zološkog vrta na pamet mi pade politička i ne samo politička gromada. Komandant demografskog buma u srednjoj Srbiji, Salijerijev prijatelj iz mladosti i naravno još jedan menadžer godine. Hteli mi da priznamo ili ne, i on je politički faktor, dugogodišnji. Njegova politička procena ima težinu. Možda se nije posvetio visokom obrazovanju, u struci radio samo kod kuće, menjao platinastu dugmad (citirano), ali po Rajtu Milsu i on se pita. O ostalim oblasnim gospodarima, svetionicima sa početka teksta, ne treba ni govoriti. Susrešćemo se samo sa nadimcima Roleks, Butik, Omega, Prašak, Kajla, Robija... Simptomatično: svi su kumovi, niko ne zna kako su zaradili prvi milion i niko nije radio nikad u struci. Shodno realnom, političkom životu, ni kulturni nam ne zaostaje. Tako su nas jedno vreme preplivale dosetke vickastog Duleta Pacova iz serije Vratiće se rode (svi znamo o kakvom se dramskom liku radi). Tv igrokaz Gorki plodovi je postala serija rekordne gledanosti (ista tematika). Teško je iz tog kulturnog terora, razlučiti šta najbrže ubija sive ćelije. Nad filmovima napravljenim u našoj zemlji se zgražavalo pola sveta, zbog okrutnosti su zabranjeni u Iranu i Severnoj Koreji, dok je kulturna elita radosno proslavljala uspehe Srpskog filma i klicala kako smo i mi na putu da postanemo kosmopolite. Ta divna ostvarenja cenjene srpske kvazi elite otprilike imaju istu tematiku: okultni rituali, krv, potpuni pandemonijum, rat u Bosni i na kraju, za sve su krivi SPC i Koštunica. Sve je to ili Zajtgejst ili Memento. Završio bih rečima Jovana Joce Jovanovića, najzabaranjivanijeg autora u istoriji srpske kinematografije : Najveći neprijatelj srpskog naroda je njegova elita!
Vladimir Milojević
.jpg)
