Izvor: Danas, 17.Dec.2015, 10:54 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tender ili... render
Ma šta ko tvrdio posle odbacivanja ponuda za prodaju Telekoma, to jeste neuspeh. Jer Vlada je, u ime države kao vlasnika, letos raspisala tender da bi ga prodala, a ne da bi pravila cirkus od te akvizicije. Dakle, nije ostvarila svoj naum i dobila novac da njime vrati nepovoljne strane kredite. S druge strane, opasno se izblamirala pred investitorima. U završnoj sceni premijer je izrekao i antologijsku rečenicu: "Mi ne učimo i ne napredujemo, a ceo svet se menja", želeći time da s pravom >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << ponizi kritičare prodaje Telekoma. Tender za prodaju Telekoma pokazao je, međutim, da se premijerova opaska odnosi i na Vladu kao neuspešnog prodavca.
Drugi razlog moglo bi da bude nezadovoljstvo cenom. Ako se prodajom Telekoma bavila profesionalna ekipa, kako je onda bilo moguće da nekome padne na pamet da unapred određuje cenu? Po teoriji tendera i aukcija, koja je ozbiljna ekonomska disciplina, to ne sme da se radi. Ne sme premijer da kaže da je cena niska, cenu treba da kažu kupci, a prodavac, ako je dobro vodio proces, treba da zna sve cene pa i "plafone" do kojih su kupci spremni da idu. Nije li sam premijer rekao da je sad prilika da se Telekom proda jer će cena u budućnosti biti sve niža. Zar nije rekao i da država nema para za razvoj Telekoma?
Treći razlog možda bi trebalo najviše da zabrine. Iz onoga što se događalo sve vreme, a naročito nekoliko dana pred objavljivanje odluke, moglo bi se zaključiti da je proces prodaje bio loše pripremljen i vođen. Šta govori u prilog toj tezi? Da je proces vođen valjano i kako treba, premijer ne bi mogao samo nekoliko sati pred konačnu odluku da izađe i kaže kako bi Vlada prodala Telekom da je jedan od kupaca ponudio 100 do 200 miliona evra višu cenu. Taj detalj otkriva da je proces loše vođen. Idealno-teorijski gledano, nijedan kupac ne bi na kraju pregovora pristao da plati ni evro više, a kamoli 100-200 miliona, jer kupci dolaze na pregovore s fiksnom cenom. Suština tendera jeste da Vlada kao prodavac uspe da sazna (na razne načine) šta je plafon koji je svaki od kupaca spreman da plati. Vlada je, naravno pogrešno i iz čistog populizma, dogovorila cenu na početku procesa sa sindikatima (koji nisu prodavac, jer Telekom nije društveno preduzeće) i, naravno, niko od kupaca tu cenu nije hteo da plati. I pritom je svaki od učesnika na tenderu imao "duboko grlo" u nekoj od domaćih struktura. Tako je prodavac u startu bio "izbušen" sa svih strana, umesto da bude obrnuto - da on već na početku procesa ima "duboko grlo" kod svakog od potencijalnih kupaca.
Ima još jedan argument koji ukazuje na aljkavost i neznanje u ovom procesu. Upadljivo je bilo odsustvo telekomunikacionih kompanije zainteresovanih da pazare srpski Telekom, mada su mediji halapljivo "gutali" spinovane informacije o navodno "mrtvoj trci" Dojče telekoma, Rusa, Karlosa Slima, Kineza... A bilo je upozorenja, odmah posle objavljivanja tendera, da niko ozbiljan iz tog biznisa neće doći da kupi Telekom. Dakle, šta govori činjenica da među potencijalnim kupcima nije bilo kompanija "iz branše" i da su se javili samo investicioni fondovi? Svaki iskusniji trgovac kompanijama ima objašnjenje i za tu činjenicu. Poznato je, naime, da je Telekom zapuštena i neefikasna firma. To priznaje i premijer, ali ne i paraziti. To vide i sve ozbiljne multinacionalne kompanije i zato one neće da se bakću s restrukturiranjem Telekoma i sa sindikatima. Velike kompanije iz branše usredsređene su na rast poslovanja, širenje biznisa i stvaranje profita. A fondovi rade na principu restrukturiranja i profit isključivo prave na kresanju troškova.
Telekom je ostao srpski. Na radost patriota i parazita (postoji li razlika?). Posmatrajući samo neuspešan proces prodaje, moglo bi se reći da je, uprkos pokušaju rendiranja, Srbija u tom poslu pokazala ozbiljno neznanje.
