Izvor: Politika, 30.Okt.2009, 23:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tata nije tabu tema
Pojedini roditelji kritikuju učitelje koji propituju decu o porodici . - Potrebno je da osoba koja razgovara sa đacima bude osećajna i strpljiva
Roditelji ne bi trebalo da budu nedodirljivi, niti bi valjalo da se kod dece stvori osećaj da su mame i tate nepogrešive. Nema, uostalom, teme o kojoj se sa decom ne može razgovarati. Ovako Aleksandar Dimitrijević, asistent na Katedri za kliničku psihologiju beogradskog Filozofskog fakulteta, i Spomenka Marković, učiteljica >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Osnovnoj školi „Josif Pančić” u Beogradu, odgovaraju roditeljima zabrinutim za svoju decu zbog načina na koji se sa njima radi u školi.
Našoj redakciji su se ovih dana javljali roditelji ukazujući na to da učiteljice u prvom, drugom i trećem razredu osmoletke „propituju” đake o roditeljima. Ističu da se čak i u čitankama, u okviru obrade pojedinih pesama ili štiva, nalaze i pitanja da li se u kući poštuju njihova, dečja prava, šta im roditelji najčešće prigovaraju, kako roditelji treba da se prema njima odnose, šta im se ne dopada u ponašanju njihovih tata i mama. Tako se, recimo, analizira pesma „Šta je otac” Dragana Lukića u čitankama za treći razred izdavačkih kuća „Klet” i „Kreativni centar”.
Nezadovoljni roditelji upozoravaju da i učitelji i izdavači izgleda zaboravljaju da je sve više dece koja nemaju oca ili majku. Neka deca su rođena vanbračno, drugoj su roditelji razvedeni, a ima onih kojima je jedan od roditelja umro. Zar niko ne misli o osećanjima tih mališana, niti o tome da se nekim od pomenutih pitanja u školi, zapravo, urušava ugled roditelja?
Učitelji potvrđuju da je porodica česta tema na časovima, ali da oni, kao iskusni pedagozi, uspešno nalaze meru i doziraju priču o roditeljima i odrastanju, tako da ne povrede osećanje nijednog deteta.
– Nema tabu tema. Potrebno je samo da osoba koja razgovara sa detetom bude osećajna, strpljiva, pažljiva. Onda može da se priča i o temama najbolnijim za mališane. Ne znam kako su organizovani časovi, ali ne vidim nijedan razlog zbog kojeg se sa decom ne bi razgovaralo o tome šta zameraju roditeljima. Svako dete je bar jednom bilo ljuto na svog oca. Uostalom, otac bi sam trebalo da pita dete šta mu ono zamera – kaže psiholog Aleksandar Dimitrijević.
Učiteljica Spomenka Marković objašnjava da se u prvom razredu, u okviru predmeta svet oko nas, uči o porodici. Cilj je da deca shvate da se porodice razlikuju.
– Dato je sve u slikama. Na jednoj slici su belac i crnkinja. Na taj način deci pokazujemo da postoje i mešoviti brakovi, odnosno porodice. Na drugoj slici je mama sa dvoje dece, na trećoj – mama, tata i troje dece, na četvrtoj se nalaze mama, tata, deca, baba i deda. Sve su to porodice. Potom se povede i razgovor o njihovim porodicama. Za 20 godina rada sa decom nisam zbog priča o porodici imala nekih problema. Kada bih primetila da se neko rastužio prekidala bih priču i prelazila na drugu temu. Imala sam u razredu devojčicu koja je umela da kaže: „Mene tata nije priznao”, ali kod nje nije bilo vidnih promena kada se na časovima govorilo o roditeljima. Deca imaju odbrambeni mehanizam i nauče da žive s tim. Jednom mom učeniku majka je umrla još dok je bio beba. On joj je stalno pisao pisma i „preko bake” slao sličice. Za decu je najbolnije kada se roditelji razvode i pred njima se međusobno teško optužuju – smatra učiteljica.
Naglašavajući da sa decom radi po udžbenicima „Kreativnog centra” ona veli da se u okviru školskog gradiva stalno provlače tekstovi o porodici, ali da i deca kada god mogu pišu o roditeljima. Mame i tate su uvek glavni likovi njihovih radova na teme: „Osoba kojoj se divim”, „Moja omiljena ličnost”...
– Prilikom obrade basni, pesama i priča, pozivamo se na iskustva učenika. Idemo od bližeg ka daljem. Zato se sve nekako i vrti oko porodice. Ukoliko se u nekom štivu ističe vrednoća, onda se povede razgovor o sređivanju sobe, o raspodeli posla u kući i na kraju se priča i o tome kako se provode vikendi. Basne se moraju staviti u kontekst svakodnevnog života kako bi se razumele – obrazlaže naša sagovornica.
Ona veli da uvek ima vremena da sa decom pažljivo i strpljivo priča. Kada oseti da je to potrebno – čas promeni u hodu. Iako je sledeći čas matematika, učitelj po potrebi nastavlja priču započetu na času iz srpskog jezika ili sveta oko nas.
Spomenka Marković, međutim, naglašava da pravila za testiranje đaka na nivou države nalažu da pitanja ne smeju da dodiruju emocije učenika, jer se proverava znanje dece. Zato se u tim zadacima ne dodiruju lične teme. U njima nema ništa o porodici ili smrti.
A. Brkić
[objavljeno: 31/10/2009]
.jpg)
