Izvor: Politika, 02.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Taoci nerealnih želja i zakona
Deca koja čekaju novi dom najčešće nisu dvojnice Širli Templ, već mališani tamnije puti i usporenog psihofizičkog razvoja
Tek svako deseto dete koje se nalazi na spisku stanara Zvečanske ulice kandidat je za usvojenje, jer neregulisani životni status ovih mališana onemogućava stručnjake Gradskog centra za socijalni rad da za njih traže nove roditelje. Proceduru usvojenja dodatno komplikuje činjenica da se u skici za portret deteta koje žele da usvoje partneri koje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je priroda osujetila u želji da postanu roditelji najčešće nalaze slatke male devojčice plavih očiju sa loknicama koje padaju do struka, rupicama na obrazima, riđim pegicama oko nosa i kose boje žita.
U realnosti, deca koja čekaju na usvojenje najčešće nisu dvojnice Širli Templ, niti izgledaju kao da su upravo sišla sa reklame za "pampers" pelene, već su to većinom mališani kojima su u životnoj lutriji dodeljeni geni koji usporavaju psihofizički razvoj i deca tamnije puti.
Veze za jednu noć
– To nisu mališani koji su nastali kao plod zabranjene gimnazijske ljubavi i po scenariju Romea i Julije, već deca koja su začeta u vezama za jednu noć, čiji su roditelji nestali u svitanju novog dana i koji su neretko meta policijske potrage. Ta deca obično pripadaju drugoj, trećoj ili četvrtoj generacija vanbračnih mališana koji se rađaju na socijalnim marginama na kojima žive njihovi roditelji i čija braća i sestre takođe predstavljaju kandidate za usvojenje – objašnjava Dragana Nedeljković, pravnik odeljenja za analitičko-istraživački rad Gradskog centra za socijalni rad, koja se nalazi u timu stručnjaka koji radi na usvojenju dece.
Dragana Nedeljković naglašava da očevi i majke te dece imaju toliko problematičan životni status da se često čini da su njima a ne njihovoj deci potrebni staratelji. Oni su često ogrezli u bolesti zavisnosti, žive u uslovima ekstremnog siromaštva i neretko su u konfliktu sa zakonom. I dok Porodični zakon obavezuje stručnjake da rade na motivaciji prirodnih roditelja da nastave život sa svojim mališanima pre nego što ih daju na usvojenje, pronalazak roditelja te dece neretko predstavlja veliki problem. Kada se oni ipak pronađu, sledi serijal komplikovanih sudskih postupaka koji eventualno rezultiraju lišavanjem roditeljskog prava. I tu leži objašnjenje zbog čega ima tako malo usvojenja, a u Zvečanskoj su sobe pune dece.
– Donošenje novog Porodičnog zakona jula prethodne godine u velikoj meri je definisalo pravila igre između želja i mogućnosti potencijalnih usvojitelja, ali je istovremeno usporilo samu proceduru usvojenja, pre svega zbog novih amandmana koji čine sastavni deo ovog zakona. Ilustracije radi, u toku 2004. godine usvojeno je trideset mališana, dok je prošle godine samo jedanaestoro dece dobilo nove roditelje. Za jedno dete konkurišu tri usvojiteljska para – naglašava Dragana Nedeljković.
Na pitanje – koji je administrativni put za usvojenje dece, ona odgovara da se svi potencijalni usvojitelji prvo javljaju opštinskom centru za socijalni rad. Oni su dužni da, osim ličnih karata i izvoda iz matičnih knjiga rođenih i venčanih, donesu potvrde da nisu lišeni roditeljskog prava, da nijedan od partnera nije pod istragom, da nije osuđivan, niti lišen poslovne sposobnosti i da nije oboleo od bolesti koje mogu predstavljati pretnju po zdravlje deteta, kao što su zarazne ili bolesti zavisnosti. Treba da prilože i dokumentaciju o vlasničkim papirima i prihodima, što predstavlja dokaz da neko ima stalna primanja, a ne da ima više para ili bolju kuću.
Čarobni ključić
Kad se podnese potrebna dokumentacija, sledi razgovor sa stručnjacima koji rade u timu za usvojenje, a potencijalni usvojitelji idu na razgovor sa psihologom, pedagogom, socijalnim radnikom i pravnikom, čiji je zadatak da procene da li su podobni da budu roditelji deteta.
– Proces testiranja roditeljske podobnosti je relativno kratak i traje svega dva meseca, i u okviru njega stručnjaci procenjuju motivaciju usvojitelja da budu roditelji. Zakonodavac nije dužan da bilo kom paru pronađe dete, već je dužan da detetu koje nije prohodalo gegajući se iz maminog u tatino naručje nađe roditelje koji će ga voditi kroz život. Zbog toga je sastavni deo procedure usvojenja dece i psihološko testiranje budućih roditelja, odnosno proveravanje da li su spremni za novu životnu ulogu. To "testiranje podobnosti" sprovodi se u ustanovi dečje zaštite u kojoj budući roditelji najpre kontaktiraju sa detetom i obavljaju sve aktivnosti koje spadaju u "opis roditeljskog zanimanja". Ako se ispostavi da je taj kontakt dobar i ako dete pokazuje emocionalnu vezanost, onda se "roditeljima" daje saglasnost da dete preuzmu na adaptacioni period u svojoj porodici koji traje najduže šest meseci. Ako u tom periodu stručnjaci iz Centra za socijalni rad zaključe da odnos između usvojitelja i deteta ima kvalitet roditeljskog, dete se daje na usvojenje – objašnjava Ljiljana Mijailović, sociolog u Gradskom centru za socijalni rad Beograda.
Kako razrešiti jednu od najosetljivijih dilema koja od prvog dana u stopu prati priču o usvojenju i koja je sadržana u pitanjima da li, kada i kako detetu reći istinu o poreklu? Iskustvo sa roditeljima koji su taj dokument zaključali u najčuvaniju škrinju porodičnih tajni govori da deca uvek pronalaze "čarobni ključić" i to, po pravilu, u najnepovoljnijem periodu njihovog razvoja – u pubertetu. Zbog toga stručnjaci savetuju da je najzgodnija šansa koju će dete pružiti i koju treba iskoristiti kao uvod u priču o njegovom poreklu trenutak kada postavi pitanje: "Kako sam ja došao na svet?".
Katarina Đorđević
[objavljeno: 02.10.2006.]
