Izvor: Politika, 10.Maj.2012, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stotinu dece u selu koje nije čulo za reč seks
Nekada je u ovom mestu, podno planine Jelice, u jedanaest kuća istovremeno raslo 101 dete, a danas se iz pedesetak odžaka ni dim ne vije
Čačak – U jedanaest kuća podjeličkog sela Kačulica gotovo istovremeno raslo je 101 dete. To beše davno, između dva rata, ali isti mališani poderanih opanaka danas ponovo koračaju kroz detinjstvo, samo sada u setnoj knjizi zavičajnog pisca Tihomira Levajca (75), kojoj je nadenuo ime „Kad bi život unazad išao”.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Ovako boji sliku rodnog sela:
„Školske 1930/1931. u Kačulicama i Goričanima u prvi razred pošlo je 99 đaka, preklane šestoro, lane petoro. Od 1950. do 1970. samo su četiri porodice u Kačulicama imale po troje dece, niko više. Od osamdesetih niko ni troje. U 250 domaćinstava ima 50 momaka koji su četvrtu deceniju regulisali pa ih narod iz milošte zove ’soluncima’. Bogami, ima i tridesetak usedelica, niti su se udavale, niti misle, nikada neće doživeti božansko sjedinjenje muškarca i žene. Sve se u brigu odenulo, u sebe povuklo i svojom senkom pokrilo, kao da se od života krije. Ima pedesetak zamrlih, opustelih kuća na kojima odžaci listavaju, a mahovina po ćeramidi i crepu svoje rukotvorine plete.”
U balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu iz Kačulica i susednih Goričana poginulo je 117 muškaraca i kad je, zatim, kralj Aleksandar Karađorđević apelovao na bračne zajednice da imaju što više dece, Jeličankama nije trebalo ponavljati.
– Porađale su ih po kućama baba Tomanija iz Žaočana i Jelisava Štavljanin, davale pre porođaja pola litra prepečenice da na dušak popiju, da se krvni sudovi prošire i bol lakše otrpi. Zato narod slikovito kaže: pijan kao majka. Nijedna od tih 11 porodica nije imala Stanku, Staku, Stanoja ili Stanka ili išta slično da bi se stalo sa rađanjem. Niti je iko od njih čuo za seks – kaže Tihomir Levajac za „Politiku”.
U vreme ono, Ljubisav Vesović Klempo iz Kačulica sa dve žene izrodio je 12 dece. U kući bez poda, podignutoj nabojem od ilovače. Mileta Štavljanin Kuvek, ako je nešto i radio to je na odmorke radio, ali kad je pravljenje dece u pitanju tu je poskočan bio. Tako da su mali, kao kosovići iz gnezda, jedan za drugim ispadali, ukupno dvanaestoro. Rakije je imao da se u njoj mogao kupati, samo je šetkao sa rukama u džepovima i skoro svakog dana pečeno pile jeo.
U Dobrivoja Lazovića mladunčadi je bilo jedanaestoro. U Momira Levajca jedno manje. Njemu je majka stavila minđušu bojeći se da ga ko urekne. Sva deca rođena su mu od 1932. do 1945., rat je dočekao sa sedam vagona rakije, šajkaču uvek nosio na pola dvanaest. Nemci mu uzmu dva para volova. Partizani nameračili jednog ždrepca a on im da oba. Oficir ga pita – zašto? „Navikli su jedan na drugoga”, reče Momir drugovima koji su mu, pride, uzeli i 27 hektara zemlje.
Dragiša Vujović Buljo imao je samo osamdeset ari zemlje, siromašan kao sirće. Bio je radnik na pruzi Čačak–Kraljevo i nastojnik došao da uzme podatke o porodici, a Dragiša mu veli da sedne jer ima puno da piše. Jedna kuća sa dve sobe, sva deca na jedinom krevetu, postavljenom na četiri panja, sa dugama od neke stare kace. Kad se jedno noću u snu okrene – onda moraju sva, jedno za drugim. Sve devetoro.
Vlastimir Majstorović, dobrovoljac sa Albanije i Krfa, nosilac Karađorđeve zvezde i major, imao je osmoro. Na Solunskom frontu granata u rov pala i svi izginuli, a on zatrpan, ali su ga otkopali i izvadili. Konjem išao u Oplenac 1934. na sahranu kralju Aleksandru, komandantu.
Osmoro je podigao i Dušan Štavljanin Tubak, sa samo 90 ari zemlje. Živeli su trpimice, od rasola, glad ih i u snovima progonila. Za Veliki petak nisu imali jaje da oboje, jeli su dobro zasoljenu proju kako bi deca, kad smažu taj hleb, što više vode pila.
Milan Štavljanin, voćar, podigao je sina i sedam kćeri, pričalo se da duša tih devojčica na bosiljak miriše. Osmoro je bilo i u Milomira Dragićevića, i u Mihaila Mijatovića Vilonje, solunca koji je peške prošao albanske gudure. Sedmoro je othranio Slobodan Marić Zuzo. Ukupno 11 kuća – 101 dete.
Levajac se vajka kako danas „mnogi neće svoju njivu da zaoru a kamoli tuđu, niko ne želi zemlju ni džabice a kamoli napolice, mladi po kafićima sede, puše i slušajući muziku na uvo na kojem alka zveči, a glavom mašu kao konjče kad ga muve napadnu”.
– Novom naraštaju je strast za ličnom srećom preča od produženja vrste. Nije, valjda, svrha života da se živi samo za sebe? A najbolje bi bilo kada bi ljubav opet uspevala, pa mladići i devojke ponovo u brak iz ljubavi stupali, što je danas čisti apsurd. Ako se ništa ne preduzme, neće biti ni jutra ni sutra – nabraja književnik iz Kačulica.
Selo je, inače, naziv dobilo po turskom glagolu kačmak. Bežati.
Gvozden Otašević
objavljeno: 11.05.2012.
