Izvor: Politika, 15.Nov.2014, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Što je za nadgrobni spomenik, nije za prodaju
Motor iz 1930. godine i stranci bi da kupe, ali starom sajdžiji, koji je i na nadgrobni spomenik stavio dvotočkaša, važniji je od para
Pilatovići – Zlatne ruke i prastare mašine ima stari majstor Ljubinko Markićević (82), zvani Ljubo Sajdžija, iz Pilatovića kod Požege, sela vrednih ratara. Pod nadstrešnicama njegovog seoskog domaćinstva su, uz klipove kukuruza, kao u kakvom muzeju tehnike, jedan motor švajcarske proizvodnje iz 1930. godine, predratna centrifuga >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za ceđenje meda, traktor iz 1957. i njegov vršnjak automobil „ford”, tek nešto mlađi kosačica i dreš. Sve to, izuzev „forda”, još je u pogonu, uredno održavano majstorstvom ostarelog sajdžije.
I strancisu ovde dolazili zbog tog motora marke „motosakoš”, starog 84 godine, postavljenog pod šupu na nekakvu drvenu vrtešku, s čije druge strane je ražanj. Hteli su da kupe ovaj oldtajmer, nisu pitali za cenu. No Ljubinko, koji je u seoskom groblju sebi podigao spomenik na kome je predstavljen baš on na tom motoru i pored svog prvog auta marke „opel”, o prodaji nije hteo da priča.
– Razni kupci dolaze, i naši i stranci. Bili neki Poljaci, slikali motor, pa jedan naš čovek iz Švajcarske. Pitaju koliko košta. Nije na prodaju, kažem. Pare mi nisu važne. Čude se oni. Ma nema tih para za koje bih ga prodao – priča za „Politiku” majstor Ljubo, opisujući sudbinu tog dvotočkaša, dve godine starijeg od njega:
– Proizveden je 1930, Švajcarci su takve pravili za francusku vojsku. Kod mene je od 1960. godine, od jednog Ariljca sam ga kupio. Benzinac je, 420 kubika, sav pogon mu ide preko lanaca. Ne znam ni koliko je hiljada kilometara prešao, a još može da ide, palim ga povremeno. Vozio sam ga redovno sve do 1965. godine, kad se izlila Morava koja je poplavila celu kućicu u kojoj je stajao i njega u njoj. Potom sam mu uradio remont, pa ga opet vozio. Kupim onda auto „opel olimpija” pa ovaj motor zapostavim, u neki ćošak gurnem, skinem točkove s njega i nakačim na jednu prikolicu kojom vučem đubre. Ali menjaju se vremena, stari motori opet su na glasu, pa ga još jednom obnovim, vratim točkove i registrujem. No, nisam to redovno činio, pa mi od policije stiže da platim 6.000 dinara što nisam vratio tablice. Šta ću, kaznu platih i tablice vratih. Stavio sam ga, evo, na ovu vrtešku s ražnjem, mogu da ga okrećem. Dosta je on vozio mene, sad vozim ja njega – priča o svom ljubimcu Ljubo Sajdžija.
Kao dečak, još pre rata, zainteresovao se za tehniku. Pravio je trotinete, sanke, sličuge, maštao o motorima, još pominje predratne aeroplane iznad Pilatovića, odakle su tada trojica komšija bili avijatičari. Potom je, kao i dan-danas, uvek nešto majstorisao i pravio. Otac mu Rade bio je samouki seoski sajdžija, taj očev zanat nastavili su sinovi Ljubo i Cole. Obojica su otvorili sajdžijske radnje u Požegi, obe u centru, decenijama su radile.
– Bila je to zdrava konkurencija, bratska, s dovoljno posla za obojicu – veli Ljubo koji je 1990. godine otišao u penziju i posvetio se domaćinstvu u Pilatovićima. Tu živi sam, ženio se nije, dece nema.
– I u ovim godinama svoje njive obrađujem, hektar mi je pod kukuruzom i pšenicom, imam i desetak ovaca. Juče sam, evo, do kasno uveče brao kukuruz. Naravno, za svoje mašine uvek nađem vremena. Pogledam, popravim i podmažem ponešto, da ne zariba i zarđa. Tako dok bude života, a onda opet s mašinama, ali na nadgrobnom spomeniku – kazuje setno ostareli sajdžija.
Branko Pejović
objavljeno: 16.11.2014.
