Izvor: Politika, 01.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sloboda od sto koraka
Koretište, selo deset kilometara od Preševa i ostatka Srbije: Struju su minule nedelje imali sat vremena. Sve ukupno. Ove će izgleda imati manje. Vodu još nemaju
Ništa na Kosovu i Metohiji nije kako bi valjalo da jeste. Ni po Bogu, ni po ljudima. Još kaiševi magle kriju Čičavicu. Dreničku posestrimu.
Nadvila se nad magistralom Kosovska Mitrovica – Priština i vreba. Osluškuje čuje li odnekud srpski glas... Čeka da joj neko ko je ne zna, greškom, u neznanju "svrati"...
Niko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ne progovara. Ne iz straha. Nema ga. Već da oku ne upadamo u reč. Ne treba pogledu nikakav komentar. Nikakav prolog. Šta vidi, to mu je. Zemlja krajputaša, razgoropađenih crnih, dvoglavih orlova na crvenoj svili, "silovanih" oltara, palih krstova i krstača, prepuklog mermera... Zemlja fanatične, samodestruktivne mržnje. Izvitoperenih lica kojima je ravnodušnost na te žalosne grimase, najveća kazna.
Prolazimo kraj Prištine. Na sve liči osim na Prištinu. Na šipove je kao na kolac "nataknuto" grobno, gazimestansko polje. Reže, zaurlavaju bageri na senku spomenika kosovskim junacima. Vrte se oko njega. Ne smeju da mu priđu...
Zovu nas i sprovode dalje milozvučna gračanička zvona. Glas jutarnjeg bogosluženja. Večna tapija na ovu šaku plačne zemlje. Pa nas ispraćaju dalje, put kosovskog pomoravlja. Ka Gnjilanu i ono nešto srpskih enklava, u brdima nad njim.
Koretište. Jedno od tih sela. Ni deset kilometara od Preševa i ostatka Srbije, a nikada dalje od nje. Naviše, dalje u brdima su albanska sela. Pred njim. Kraj njega. Usađena u srpske oranice. Nema više otkuda ni vetar da mu dune. "Čuvaju" ga sa svih strana.
Nije potrebno nikakvo poznavanje albanskog jezika da bi se pročitao naziv ulice koja kroz mahalu vodi do njega – Bulevar NATO 1999.
Struje su minule nedelje imali nekih sat vremena. Sve ukupno. Ove će i manje, izgleda. Vode još nemaju. Ustavile su im komšije ono što ni priroda ne može. Polako nam prilaze. Nije to nepoverenje, već bojazan da ćemo prebrzo otići. Slabo im ko svraća, pa bi da duže potraje ova slika. Nije to život što oni žive, već stanje svesti. Žalost u svom fizičkom obliku. Sloboda od sto koraka. Nema veće uvrede za njih od pitanja: kako živite?
Izašao je deda Dragutin Jovanović iz sokačeta i stao pred nas, s osmehom sve do oboda šajkače. Gotovo da više i ne čuje. Oči su mu nešto najradosnije što danas videsmo na Kosovu.
– Izvolite, deco moja, izvolite – veli pružajući ruke ka nama, pa ka staroj prizemljuši u vrhu sokačeta.
– Ajte sinovi da odmorite dušu. Sedite da vas vidim malo – miluje nas i ne pita više ništa. Ne pitamo ni mi. S kojim pravom da mu prekinemo ovo malo, iznenadne, sreće.
Osamdeset i dve su mu godine i svaka mu se poznaje na licu. Čini se da su se čak i neke tek dolazeće unapred upisale na to čelo.
Na trem je izašla i baka Đurđa. Jednako mila. Istih veselih očiju. Glave zabrađene u crnu maramu. Od starosti, mekih šaka, niz koje se naše maze.
– Da vama i vašima deco Bog da zdravlja, nama više ništa ne treba. Lepo smo nekada živeli sa Albancima. Jedni smo za druge vrata držali povazdan otključana, a evo sve to sada nesta ko da nikada nije ni bilo. Zaboravilo se kao da smo se to godinama lagali. Deda sada tako, kao što ga gledate, sedne i gleda gore. U naše šume. Žali što više ne sme u njih. Sada je drugi seku i dogone ovde da prodaju. Niko ih ispod oka ne pogleda kada dođu u selo, al` mi iz sela, bez čvrste pratnje ne smemo nikud. Ali neka ste nam vi dečice živi i zdravi. Neka nam dobri Bog poživi naša dva divna sina i njihove divne porodice, a nama stvarno više ništa ne treba. Šta će nama, u ovim godinama, išta, osim malo mira. A ko njega može da nam donese... Da ga vrati... – zaćuta baka Đurđa kao da zna da bi još samo jedna reč porušila brane u očima. I njoj i nama.
Koga još i šta više pitati. Ako su tako crne priče starih koji pamte i bolja vremena, kakva li su kazivanja mladih, koji za bolje ne znaju. Jesu li to priče, uopšte?! Ili puko razgrtanje plastova agonije i magnovenja, u bezlične reči. Čuli su već svi za muku ovih sirotih ljudi. Poštenije je samo sesti među njih i ćutke potražiti tačku u koju svi gledaju. Koliko god tutnjalo u glavi, što duže izdržati u tom beslovesnom stanju svesti, koje se bezrazložno naziva – životom na Kosovu i Metohiji.
Mihailo Medenica
[objavljeno: 01.11.2006.]
