Izvor: Politika, 13.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Škola za one koje niko neće
"Ne znamo šta ćemo sa njima", "Oni su nemogući", "Ne pomaže ni jedinica iz vladanja", "Već je izbačen iz jedne škole", najčešći su odgovori nastavnika kada govore o radu sa problematičnim učenicima. Maloletnika koji je spreman da udari nastavnika, demolira školsku imovinu i koji uprkos razgovorima sa školskim psihologom ne menja svoje nasilno ponašanje, većina nastavnog osoblja smatra nepopravljivim i previše opasnim da bi prihvatili da rade sa njim. Postoji obrazovna ustanova čija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su vrata otvorena upravo za ovakvu decu. Zaposleni u školi za osnovno i srednje obrazovanje "Vožd" u školskim klupama imaju decu ulice, zlostavljane mališane, maloletnike koji su počinili ubistvo, ali kažu da to nije razlog da sa strahom dolaze na posao.
– To su divna deca, vrlo inteligentna i puna duha, ali iz mnogo razloga, najčešće porodičnih, imaju teške emocionalne i psihičke probleme – kaže Irena Marković, lekarka, koja u ovoj školi predaje higijenu i zaštitu na radu.
Škola "Vožd" nalazi se u potkrovlju zgrade Zavoda za vaspitanje dece i omladine, ima svega 11 učionica i jedina je obrazovna ustanova ovog tipa u Srbiji. Radmila Majkić, direktorka škole, kaže da su njihove prostorije u poslednje dve godine postale isuviše male da prime svu problematičnu decu, koje je najviše među osnovcima.
– Imamo 50 učenika u osnovnoj i 130 u srednjoj školi, a budući da svakom detetu moramo da pristupimo neposredno, sa svešću o njegovim individualnim problemima, odeljenja su mala i ne smeju da broje više od deset učenika – kaže Majkićeva.
Problematična deca upućuju se u ovu školu iz Centra za socijalni rad, Nacionalne službe za zapošljavanje i drugih socijalnih ustanova, kao i iz osnovnih škola i nevladinih organizacija.
– U poslednje vreme, najveći broj mališana dolazi iz drugih osnovnih škola, dok je broj dece iz domova znatno smanjen. Dešava se i da naši učenici dovedu kod nas svoje drugare ili poznanike koje bi želele da se školuju – objašnjava Majkićeva.
O životnim pričama dece koja pohađaju ovu voždovačku školu, mogao bi se napisati čitav roman koji bi, u stvari, slikovito i tragično opisao društvo u kojem živimo i iskušenja kojima su izloženi mladi. Deca koju su roditelji napustili ili ne mogu da se staraju o njima, mladić koji je živeo na ulici, bez ikakvog ličnog dokumenta, i koji je tek sa petnaest godina krenuo u prvi razred osnovne škole, sedmogodišnja deca zlostavljana od odraslih, trinaestogodišnji ubica...
– Dok sam predavala, jedan dečak je zamahnuo stolicu na mene. Uzela sam mu stolicu, prekinula čas i ostala u učionici sama sa njim. Kada smo počeli da pričamo, dečak mi se otvorio, pa je čak i zaplakao – seća se Majkićeva.
Glavni zadatak nastavnika u ovoj školi jeste da uspostave kontakt sa detetom, da mu kroz razgovor pomognu da prebrodi svoje probleme, a to je ponekad vrlo teško ili gotovo nemoguće. Školsko gradivo, iako je plan i program isti kao u drugim školama, suženo je i nastavnici ga prilagođavaju svakom učeniku.
– Neki od đaka ne mogu da sede mirno ceo čas ili su nervozni i agresivni, pa im se ne uči. Mi im tada damo da rade nešto drugo, da crtaju na primer, ili ih pustimo da prošetaju hodnikom ili piju vodu. Kada se malo izduvaju, oni se uvek vrate na nastavu – priča Majkićeva.
Ovo je možda jedina škola gde učenici sami osmišljavaju čas, jer se nastavnici prilagođavaju željama đaka, njihovim interesovanjima i sposobnostima.
– Oni su vrlo zainteresovani da spremaju referate na temu bolesti zavisnosti ili porodice, jer je to ono što ih boli i što ih se najviše tiče. Iako smo neko gradivo radili na prethodnom času, deca mi ponekad traže da ponovo to radimo jer im se jako sviđa. Sve im je dozvoljeno, mogla bih da kažem da smo kao škola iz knjige "Slobodna deca Samerhila" – uz osmeh priča nastavnica Irena.
Srednjoškolci koji pohađaju ovu obrazovnu ustanovu obučavaju se za autolakirera, autolimara, frizera, pripremača namirnica i krojača. Direktorka kaže da je lakše raditi sa njima nego sa osnovcima, kao i da je teže vaspitavati devojčice nego dečake.
– Sve je više ovakve dece, a kada bismo dobili veći prostor mogli bismo da otvorimo dnevni boravak za mlade, centar za edukaciju nastavnika za rad sa ovakvom decom, kao i savetovalište za roditelje – rekla je Majkićeva.
[objavljeno: ]
