Izvor: Danas, 19.Mar.2015, 00:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Siguran put do azila
Više od 190.000 ljudi je 2014. rizikovalo svoje živote prelazeći iz Severne Afrike u Evropu preko Sredozemnog mora. Oko 3.500 ljudi je izgubilo na "kocki" i umrlo pokušavajući da pređe ono što je postalo najsmrtonosnija granica na svetu. Ne može biti sumnje da su pojedini koji su krenuli na opasan put to učinili prosto da bi tražili bolje plaćene poslove. Ali poreklo onih koji su se oprobali na putu ukazuje da su mnogi od njih politički zatvorenici, a ne ekonomski migranti. >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas <<
Većina onih koji su prošle godine prešli Sredozemlje dolaze iz Eritreje i Sirije. Agencija UN za izbeglice (UNHCR) je mnoge zvanično priznala kao izbeglice u zemljama u koje su prvo pobegli. Gotovo 90 odsto onih koji zatraže azil u Evropi dobiju neki vid zaštite, što je još jedan dokaz njihovog statusa "dobronamernih izbeglica". Vreme je da Evropska unija razdvoji diskusiju o krizi u Sredozemlju od svoje šire debate o imigraciji. Politika, retorika i reakcija na događaje s južne granice EU moraju se razlikovati od onih koje se tiču kretanja ljudi na dobrovoljnoj bazi iz jedne bezbedne zemlje u drugu u potrazi za poslom. Zapravo, prikladan kontekst za diskusiju jesu obaveze evropskih zemalja propisane međunarodnim pravom o izbeglicama.
Politika koju su na snagu stavili EU i njene članice direktno je odgovorna za nedaće onih koji umiru pokušavajući da pređu Sredozemlje. Napori da se odvrate izbeglice od dolaženja u ove zemlje nisu umanjili broj ljudi koji su dobili azil u Evropi; zbog njih je samo proces dodeljivanja statusa izbeglica postao nasumičniji i opasniji. Sve zemlje u Evropi su potpisnice međunarodnih sporazuma kojima se priznaje pravo izbeglica da traže azil i da ne budu prisilno vraćene u zemlje gde neće biti bezbedne. A ipak, uprkos apelima država iz Sredozemlja koje se graniče sa zemljama u kojima ima konflikata da se uspostave sistemi kojima će se unaprediti rukovođenje krizom i podeliti teret, malo toga je učinjeno da bi se za izbeglice poboljšala bezbednosna situacija ili da bi situacijom mogle bolje da rukovode zemlje u koje one dolaze.
Zemlje koje se graniče sa Sirijom i Irakom suočavaju se s najvećim prilivima izbeglica koje beže od tamošnjeg nasilja, a UNHCR je apelovao za pomoć u naseljavanju ograničenog broja najugroženijih. Međutim, dosadašnja reakcija zemalja koje najlakše mogu da priušte sebi da prihvate izbeglice je bila jadna. Još gore, mnogi ljudi, koji bi do pre samo dve godine lako dobili dozvolu da se školuju, rade ili posete rođake u Evropi odbijeni su za vize samo zato što imaju izbeglički status. Nema razloga zahtevati od ljudi koji traže azil da prelaze pustinje i da budu žrtve krijumčara, prebijanja, iznuđivanja, silovanja i eksploatacije, ili da dobiju traumu zato što su gledali kako im na putu umiru prijatelji i porodica. To je okrutno i nehumano i slama duh svih zakona o izbeglicama, ljudskim pravima i imigraciji.
U prošlosti u okviru programa raseljavanja u Africi, Aziji i na Bliskom istoku ljudi su ispitivani da bi se odredio njihov izbeglički status; procenjivano je njihovo obrazovanje, veštine i porodične veze da bi se utvrdilo gde bi mogli najlakše da se integrišu; i sarađivalo se sa evropskim, severnoafričkim i australijskim vladama da bi im se pronašao dom. Tokom 1980-ih, takvim programima je pružena pomoć za hiljade Etiopljana, Vijetnamaca i Argentinaca, a ako se pogledaju zajednice u kojima su se korisnici programa naselili, otkriva se da su ogromna većina njih postali poreski obveznici koji se samostalno izdržavaju.
Nema razloga da se nešto slično ne uradi za one koji danas beže od nasilja i progona. Ako se azilantima pruži prilika da predstave svoja prava u zemljama u kojima mogu trenutno da se nađu, ne bi bili prisiljeni da rizikuju svoje živote na moru da bi došli do Italije ili Grčke. Eritrejci bi mogli da podnesu zahteve u Kartumu za azil u Švedskoj, Nemačkoj ili Ujedinjenom Kraljevstvu. Sirijci u Kairu i Bejrutu bi mogli isto da učine. Polaganje prava treba da bude prioritet i treba da bude procesuirano na uobičajen način, a izbeglice bi mogle da dolaze u Evropu zdrave i spremne da rade i studiraju.
*Autor je specijalni predstavnik generalnog sekretara UN za međunarodne migracije i razvoj
Copyright: Project Syndicate, 2015.
www.project-syndicate.org
