Izvor: Politika, Tanjug, 28.Sep.2009, 23:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SPC ne može bez domaćina
Sednica Svetog arhijerejskog sinoda, održana prošlog četvrtka, imala je jakog odjeka u javnosti: pričalo se i pisalo o podelama u „crkvenoj vladi”, nesuglasicama arhijereja zbog istupanja pojedinih crkvenih velikodostojnika povodom „Parade ponosa”, sukobima čak i oko nekih političkih pitanja, kao što je poseta ruskog predsednika Srbiji. Episkop zahumsko-hercegovački Grigorije, jedan od članova Sinoda, čiji je sastav skoro potpuno promenjen posle majskog zasedanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Svetog arhijerejskog sabora, u razgovoru za naš list kaže da je sednica Sinoda protekla u veoma dobroj atmosferi, kao i da nije bilo sukoba između mitropolita Amfilohija i ostalih arhijereja oko toga da li ruski predsednik treba ili ne da poseti našu zemlju.
– Naš patrijarh Pavle je često govorio da su poluistine ponekad opasnije od same laži. O tome je bilo reči na Sinodu i opet, kako rekoh, uz punu odgovornost i punu saglasnost svih, i naročito mitropolita Amfilohija, da je Srbiji sada, kao retko kada, potreban mir i pomirenje i konačno nadilaženje podela kao što su na četnike i partizane, na crvene, plave, žute... U tom kontekstu je vrlo bitna i poseta predsednika Rusije Medvedeva, koja bi, po našem skromnom mišljenju, bila i trebalo bi da bude samo u službi mira i trajnog učvršćivanja prijateljstva između srpskog i ruskog naroda, pogotovu u licu takvog jednog čoveka hrišćanina, kao što je Dmitrij Medvedev – ističe vladika zahumsko-hercegovački.
U javnosti se stvara slika o podelama u Sinodu, pa se mitropolit Amfilohije stavlja na jednu, a Vi, vladika bački Irinej i dalmatinski Fotije na drugu stranu. Šta je istina?
Treba ovde reći da je čista izmišljotina o podeli u Sinodu na mitropolita Amfilohija na jednoj i dvojicu vladika i mene na drugoj strani, to je zlonamerno. Mitropolit Amfilohije i vladika Irinej bački su episkopi koji se svrstavaju među najuglednije, ne samo u našoj crkvi nego u celom pravoslavnom i hrišćanskom svetu. Njihovo obrazovanje je nadaleko poznato, možda je manje poznato njihovo dugogodišnje prijateljstvo i rad na obnovi srpske teologije i samim tim Srpske svetosavske crkve. Može se s pravom reći da je slušati njihove dijaloge istinski praznik. Među ovim zaista velikim ljudima svakako da ponekad prevlada i ono ljudsko, ali njihovo trajno opredeljenje i vera u Boga živoga uvek učine da pobedi Bog i njegova milost. Tako je bezbroj puta bilo, i tako je i sada. Jednom rečju, dijalog među nama u Sinodu je iskren, intenzivan, otvoren, ponekad iskričav, ali sve u cilju i sa jednom željom – da se u našem narodu, u našoj crkvi, zapali oganj međusobne ljubavi, životne radosti, praštanja, služenja, kulture koja nije kič i parodija, već red i rad i radost života u zajednici braće i učenika Hristovih.
Kada se, prema Vašem mišljenju, „crkvena vlada” pokazala naročito efikasnom?
Sinod i njegov rad biće efikasni kada se pokažu vidljive poslecice našeg rada među ljudima, kako među onima koji nas vole, tako opet i među onima koji nas ne vole, među vernima i među nevernima. Mi treba da budemo primer svima po odgovornosti, iskrenosti na delu i reči, što narod svakako očekuje od nas, jer, prema svim sprovedenim anketama, naš narod upravo Crkvi najviše veruje. Međutim, iako Crkva ima najveće poverenje u našem društvu, po mom sudu ona ni izdaleka nema očekivani uticaj u tom istom društvu.
Kakav je Vaš odnos sa mitropolitom Amfilohijem, koga ste „grdili” u Vašem pismu krajem prošle godine, sada kada ste zajedno u Sinodu?
Živ, dinamičan, iskren, otvoren, ali i pun blagodatne ljubavi, kao uostalom i sa ostalom braćom, članovima Svetog sinoda i Sabora.
Da li biste već sada mogli pretpostaviti šta bi mogle biti teme na sledećem zasedanju Svetog arhijerejskog sabora SPC?
Teme bi mogle da budu razne. Ja bih bio srećan da to budu teme drugačije od „personalnih i kadrovskih”, dakle one teme u kojima bi Crkva najozbiljnije pronalazila svoje mesto i ulogu u prosveti, kulturi – otvaranjem škola, kao i kroz karitativnu delatnost, kako bismo stvorili pretpostavke da pomognemo našim bolnicama, te da gradimo staračke domove i, naravno, da usmjerimo ogromnu energiju koju Crkva ima na obrazovanje mladih i talentovanih ljudi, kao i bezbroj drugih tema koje čekaju na nas.
Postoji li mogućnost da naredni Sabor preraste u izborni?
Moj stav o tome je već odavno dobro poznat i nije promenjen. Nesporna je ljubav celokupnog naroda i nas arhijereja prema Njegovoj svetosti patrijarhu Pavlu, i takođe je jasno kao dan da ni srpska kuća, a kamoli Srpska crkva ne mogu funkcionisati bez domaćina. Razmislite dobro šta je to domaćin i ko je to. To je onaj čovjek u čijoj kući je red, koji brine o svojim domaćima, trudi se da bude u saglasnosti sa susedima, koji pazi na pomisli neprijatelja, koji zna šta mu je u podrumu i na tavanu. To je čovek ozbiljan, zdrav, odgovoran i radan i hrabar, i kao što znate u prethodnim vremenima takvi ljudi su iskorenjivani, i ako hoćemo da se spasemo kao narod, svuda su nam potrebni dobri domaćini – u bolnicama, školama, preduzećima, hotelima, pozorištima, u gradovima, vladama, u državi, i naravno iznad svega i pre svega u Crkvi. To će se desiti uskoro, i čini mi se kada se to dogodi u Crkvi, počeće i na drugim mestima, i to će nam kao i uvek značiti napredak i vaskrs našeg svetosavskog naroda.
Jelena Beoković
[objavljeno: 29/09/2009]
.jpg)
