Izvor: Politika, 28.Apr.2013, 12:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Roditeljska kuća drugi dom za obolele mališane
U zgradi na beogradskom Senjaku trenutno se nalazi pet porodica čija se deca leče od raka u klinikama. – Porodična atmosfera pomaže oporavku najmlađih
Zvuk zvona na vratima prekida za trenutak veselu dečju graju koja dopire iz velike kuće na beogradskom Senjaku. U prostranoj sobi reklo bi se – gužva, četiri mališana i malo više starijih, dočekuju nas sa osmehom.
Osećaj nelagode i zbunjenosti se gotovo odmah zaboravlja, a najmlađi među njima bez straha >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << od nepoznatih počinje da nam priča o svom velikom automobilu – igrački.
Utisak da smo došli u posetu velikoj složnoj porodici remeti samo upozorenje dobijeno na ulazu: stavljanje zaštitnih nazuvaka na obuću i dobro pranje ruku je – obavezno. Jer mali stanovnici kuće moraju da se zaštite od virusa i bakterija.
Pod istim krovom ovde trenutno ne stanuje jedna – nego pet porodica. Žive zajedno, dele isti prostor i istu sudbinu. Povezala ih je nesreća – mališani se leče od raka u beogradskim bolnicama, a u Roditeljsku kuću pristigli su sa majkama iz različitih krajeva Srbije.
Danka Đ. iz Gornjeg Milanovca, mama je veselog trinaestogodišnjaka koji se pojavljuje na vratima – sa sladoledom. U Roditeljskoj kući su već tri meseca, dečak završava terapiju i uskoro će kući.
Osećanja su sada podeljena, jer i kuća na Senjaku, kao i ljudi u njoj postali su – njihovi dom i porodica.
– Ne znam kako bismo sve to podneli da smo morali da budemo u bolnici. Zračenje traje dva minuta dnevno i bilo bi strašno da ceo dan budemo na bolničkom odeljenju zbog toga – priča naša sagovornica.
Da dečak boluje od malignog tumora saznali su prošle godine. U početku su to krili od njega, pa je pitao lekara za svoju dijagnozu.
– On je pravi borac, za ovih šest meseci nijednom nije bio neraspoložen i sve je izdržao. Mnogo nam znači što smo smešteni u Roditeljskoj kući. Svi imamo isti problem, razumemo se i podržavamo, lepo se družimo, deca imaju drugare u igri – objašnjava Danka.
Veliku pomoć pružaju im, kaže, i volonteri Nacionalnog udruženja roditelja dece obolele od raka (Nurdor), koji su sa njima svakog dana. Psiholog dolazi jednom sedmično i razgovara sa roditeljima, savetuje ih kako da se nose sa bolešću dece.
– Ljudi sa strane to ne razumeju. Kad mi se sin razboleo pitali su me kako smem da pijem iz njegove čaše, zar se ne bojim da ću se razboleti. Mnogo ljudi ne zna šta je rak – priča Danka.
Četvorogodišnji mališan ne razdvaja se od volonterke, ali ga to ne sprečava da bez ikakvog ustručavanja odgovara na naša pitanja. Njegova mama Ana P. objašnjava da su u Roditeljsku kuću stigli iz Bora sredinom prošlog meseca. Dijagnoza – sarkom, postavljena je 22. februara, a lečenje hemoterapijom je praktično tek na početku.
– Prihvatio je ovu kuću kao svoju. Idemo na terapiju jednom nedeljno, prevoz do bolnice i nazad nam obezbeđuje Nurdor. Od tumora je izgubio vid, ali od kad smo u roditeljskoj kući psihički je mnogo bolje, veseliji je – kaže Ana dodajući da ovde svi žive kao jedna velika i složna porodica.
Pored nas žustro prolazi petogodišnjakinja i izlazi na veliku terasu. Njena mama Zorica B. objašnjava da su iz Kruševca u Beograd stigli polovinom marta i da je njena ćerka trenutno na zračenju. Operacija je sada iza njih, na onkologiji su rekli da je njena bolest jedinstven slučaj, pa su morali da se savetuju sa stručnjacima u inostranstvu. Ali sada je dobro, jer terapija pobeđuje bolest.
– Ne mogu da opišem koliko nam je važno što smo u Roditeljskoj kući. Dete je u bolnici bilo potpuno drugačije, plašilo se i imalo traume. Svakodnevno smo gledali tuđe muke što je samo povećavalo strah u njoj. Ovde je sve drugačije – ona je opuštena, a i mi sa njom. Atmosfera je prijatna, porodična, mogu da joj skuvam šta poželi, a oko nas su ljudi puni razumevanja – kaže Zorica.
Egzime S. iz Bujanovca, sa šestogodišnjim sinom, privremeni boravak u Roditeljskoj kući dobila je 28. marta. Dečak slabije govori srpski, ali to mu ne smeta da se druži sa ostalom decom.
– Ovde je mnogo lakše nego u bolnici, možemo da prošetamo, u blizini je veliki park, tu je i dvorište iza kuće. Družimo se sa drugim porodicama sa kojima ovde živimo, sve je mnogo bliže kućnoj atmosferi – priča naša sagovornica.
Roditeljska kuća, smatraju mnogi stručnjaci, pravi je put ozdravljenja teško obolele dece. U atmosferi najsličnijoj porodičnoj, deca zaboravljaju na traumu i bolest, što je veoma bitno za njihov oporavak.
To je i velika pomoć roditeljima koji decu dovode u Beograd na terapiju iz unutrašnjosti, jer im se obezbeđuje privremeni besplatni smeštaj, ali i mogućnost da ih posećuju drugi članovi porodice.
– Velika je razlika u ponašanju deteta kada stigne u Roditeljsku kuću i posle samo nekoliko dana boravka u njoj. Na početku ono je preplašeno, ali vrlo brzo se oslobađa, trči po kući, pušta muziku, veselo je – priča Sandra Malović, socijalni radnik i volonter Nurdora.
Kuća opremljena u akciji „Politike”
Roditeljska kuća na beogradskom Senjaku otvorena je polovinom decembra 2011. godine, a prostor za nju Nurdoru je ustupila opština Savski venac. Od dva stana, koje je dobrotvor Mijodrag Stanojević zaveštao pomenutoj opštini, adaptiran je prostor na dva nivoa, u kojem u istom trenutku može da živi šest porodica.
Sredstva za opremanje Roditeljske kuće, u iznosu većem od 1,2 miliona dinara, prikupljena su u desetodnevnoj akciji „Politike”, koju je naš list organizovao početkom novembra 2011.
Sve više mladih volontera
Nurdor ima između 300 i 400 volontera, a ono što je posebno lepo, kako objašnjava Tamara Stančev iz ovog udruženja, jeste što se sve više mladih odlučuje za ovaj oblik pomoći.
Inače, u Srbiji se godišnje od različitih oblika karcinoma leči oko 500 mališana, a čak 80 odsto njih dolazi iz unutrašnjosti u beogradske bolnice. Osim u glavnom gradu, roditeljske kuće postoje još u Nišu i Novom Sadu.
Dejana Ivanović
objavljeno: 28/04/2013
