Izvor: Politika, 17.Jan.2011, 23:12   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Roditelje ne interesuje nasilje u školi

Nastavnici kažu da su im najveći problem roditelji učenika sa problematičnim ponašanjem jer minimalizuju postupke svoje dece i, ne odazivaju se na pozive škola

– Najčešće niste ni svesni sa čim se sve nastavnici susreću u školi. Po mom iskustvu, 90 odsto đaka koji vrše nasilje ima lošu porodičnu situaciju, trpi agresiju kod kuće… Njima je normalna komunikacija strana i najčešće ne shvataju da čine nešto loše ako u školi viču ili psuju. Nažalost, komunikacija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa roditeljima takvih učenika je vrlo otežana, skloni su da minimalizuju postupke svoje dece, ne odazivaju se na pozive škola, ne dolaze na roditeljske sastanke jer smatraju da problema nema ili ako postoji da je škola dužna da ga reši. A pri tom ne postoji nikakva zakonska obaveza za roditelje koji mogu da se ne pojave nijednom tokom čitave školske godine. Svako loše ponašanje učenika doživljavam kao svoju grešku i razmišljam šta sam mogla bolje da učinim i šta mogu sada da učinim, ali svi moramo da reagujemo i škola, i roditelji, i država…

Ovim rečima Vera Đurđević, profesorka francuskog jezika i književnosti iz Beograda opisala je situaciju u svojoj školi na nedavnoj tribini o uzrocima nasilja u obrazovanju, koju su organizovali fondacija „Fridrih Ebert” i pokret Evropa nema alternativu. Poslednji u nizu slučajeva nasilja je prebijanje profesorke Dvanaeste beogradske gimnazije, posle čega su nastavnici na protestnom zboru ponovo zatražili zaštitu svoje profesije. Iako statistika pokazuje da je u Srbiji smanjeno nasilje u školama, pre svega zahvaljujući programu „Škole bez nasilja” i dalje po rečima ministra prosvete dr Žarka Obradovića ima velikih urbanih sredina poput Beograda i Novog Sada, gde su različiti oblici nasilja u visokom procentu i to u starijim razredima.

Iako profesorka Vera Đurđević kaže da prima đačke roditelje svakodnevno, to nije dovoljno jer ne postoji nikakva kazna za one koji su neodgovorni, a Stanislava Vučković, savetnik Unicefa u projektu „Škole bez nasilja” dodaje da je u Hrvatskoj ovaj problem rešen tako što je svaki roditelj dužan da jednom mesečno dolazi na individualne roditeljske sastanke.

– Kod nas, ukoliko roditelj ne dolazi u školu, nastavnik mora da vidi sa stručnom službom škole da se on pozove, a ako ne reaguje, onda škola piše prijavu centru za socijalni rad sa obrazloženjem šta je do tada preduzeto. Potom se donosi plan podrške toj porodici to jest određenom detetu. Međutim, često su centri za socijalni rad prenatrpani administrativnim poslovima, dodeljivanjem socijalne pomoći i slično… Recimo, Centru za socijalni rad na Zvezdari je u 2009. iz škola stiglo 80 prijava, što je centru bilo jako mnogo, a to za 14 osnovnih i ne znam tačno koliko srednjih škola u jednoj beogradskoj opštini nije ništa – kaže Stanislava Vučković.

Profesor Filološkog fakulteta u Beogradu dr Ljubiša Rajić ukazuje na činjenicu da nasilje nije vezano samo za osnovnu i srednju školu, već da ono počinje od vrtića i ulice i ide sve do doktorskih studija.

– Polovina mojih studenata kaže da su doživeli neku vrstu verbalnog nasilja od nastavnika u osnovnoj ili srednjoj školi, a nikada nisam ni od jednog čuo da kaže da su u školi doživeli neke sistematske mere protiv nasilja. Moj kolega studente naziva kretenima i bitangama i apsolutno nema nikakve reakcije na to. Umesto da tog časa dobije otkaz, njemu se ovakvo verbalno nasilje toleriše uz obrazloženje „pusti ga, znaš kakav je” ili „vratiće ga sud”. Svi gledamo da se to nekako zabašuri, da škola ne izađe na loš glas, da direktor ne bude smenjen, da nastavniku ne ukinu platu... – ogorčen je profesor Rajić.

Po njegovom mišljenju retki su mediji, u koje ubraja i „Politiku” koji ne veličaju nasilje, a nasilje kao obrazac ponašanja zagovaraju i pojedini predstavnici vlasti, politike, crkve, policija i sudovi ne reaguju na pravi način…

Stanislava Vučković dodaje da sva svetska i naša istraživanja pokazuju da škole u kojima je kruta, formalna organizacija doprinose nasilju. Inače, u Srbiji program „Škole bez nasilja” sprovodi jedva 13 odsto osnovnih i samo devet srednjih škola i to u Vojvodini.

– Nama se dešava da škole uđu u program, ali da nemaju jasnu sliku šta on podrazumeva. On traje godinu i po dana, tu ima niz aktivnosti i onda motivacija krene da pada, a zaboravlja se da niko sa strane ne može da reši problem. Na ovakav preventivan program najslabije reaguju dečaci starijih razreda i teško ide u školama gde se udružuju faktori poput niski socijalni status, urbana sredina, velika škola… Najteže je iskorenjivo verbalno nasilje, a nasilni ispadi su suroviji u srednjoj školi jer su deca starija i posledice su izraženije. Nasilja ima više kod mladića nego kod devojaka – objašnjava Vučković.

Po mišljenju Stanislave Vučković, preventivan rad u srednjoj školi bi trebalo da bude usmeren prema onoj ćutljivoj većini to jest onima koji posmatraju nasilne akte. Njih je potrebno mobilisati da reaguju i kažu „dosta je bilo” ili „nemoj tako, možeš to i drugačije”, da postanu neka vrsta „štita” između žrtve i onih koji čine nasilje.

Sandra Gucijan

objavljeno: 18.01.2011.

Nastavak na Politika...